Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.
Razumem te, đede. Nemam voćnjak al' im'o sam svoj rani mraz.
Rečenica koja mnogima laska i obraduje ih, naročito ako su iz nekog manjeg grada.
-E de si, jesi ti beše iz Nove Varoši? -Aha, što? -Bio sam u tvom mestu, čoveče! -Što, prolazio za more? -Da, ali nisam samo prolazio, stajao sam. -Što? Jesi nešto razgledao? -Ma ne, stajao da pišam.
Onaj zajeb od osjećaja koji nam se javlja u teškim trenucima i samoći, kada oko nas vlada apatija ili ludilo, izmješano sa našim unutrašnjim melanholičnim stanjem . Bijedan pokušaj da se uzdignemo iznad svakodnevnice i ljudi koji nas okružuju, iznad svih sitnih i tako nevažnih situacija koje nam se dešavaju. Misao koja nam pruža onaj sladak osjećaj samoljublja i samovažnosti, da makar na trenutak, za sebe, pomislimo da smo centar univerzuma...
Dugo je pokušavao da joj se svidi, trčao za njom, pisao joj pjesme, ali nikad nije imao hrabrosti ni samopouzdanja da joj priđe i kaže šta misli...Na sve njegove moleće, skrivene, periferne, poglede ona je samo sklanjala glavu, kao da ga osjeća kao teret. Tek ponekad, kada bi se malo napio, oslobodio i počeo da je smara svojim nepovezanim pijanskim riječnikom, ona mu je govorila da je on poseban, drugačiji i da joj je nekako drag, ali na svoj način... To veče kada ju je vidio sa lokalnim šmekerom, samo se napio do bezumlja, i ponavljao sebi rečenicu:"šta me briga, možda sam ja zaista poseban"...
Kažu da je najveći uzrok smrti u ratu sam osjećaj koji se pojavi kod vojnika, da je on poseban, i da mu ne može biti ništa. Tako je i on, već pijan od neke rakiještine, od mirisa baruta i praskanja bombi, na komandantovu naredbu "juriš!" krenuo prvi, jurnuo kao bik, s podignutom puškom, spreman da pobjedi. Imao je onaj čudan osjećaj blaženstva, da sve može, da ga nešto štiti, da je poseban... I onda čudan osjećaj u grudima, i topla tečnost razlivena po stomaku...
Prva rakija koju popiješ sa curinim ocem - ako je tresneš na brzaka nisi dobar jer si alkos, ako je pijuckaš polako nisi dobar jer si kilavko, a ako je prepoloviš pa u dva puta streseš čašicu onda nisi dobar jer si previše iskusan u piću.
U specijalnom slučaju da odbiješ da popiješ čašicu rakije nisi dobar jer si slabić, a kome treba slabić za zeta.
