Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
ja ivka myself
Obrok, koji ni svinje moga dede, koje su svojevremeno pojele cigle u jednom delu svinjca i dedine gumene čizme, ne bi pomirisale. Odgovor svakog ženskog TV lica, "u trendu i in-u" na pitanje: "Da li vodite računa o ishrani", koje oseća dužnost da detaljno pojasni širokom auditorijumu, nedovoljno poznata prostranstva i čari makrobiotike, indirektno poručujući prosečnoj srpskoj domaćici da je seljanka koja dalje od pasulja ne vidi.
6 ječmenih pahuljica, 12 zrna lanenog semena, prstohvat propolisa, 5 grama pšeničnih klica, sušene brusnice, list maslačka i koren koprive pomešati u posudi od nerđajućeg čelika i zaliti sa 19 kapi jogurta od -0,5 procenata mlečne masti. Ostaviti da odstoji na jutarnjem suncu, pa jesti polako, i svako zalogaj 36 puta žvakati, jer se inače svi ti hranljivi sastojci neće dovoljno iskoristiti.
TV lice: "Posle porođaja sam smršala 28 kg, zahvaljujući makrobiotički izbalansiranoj ishrani. Jedem samo listove deteline, posute susamom i integralnim pirinčom, kuvanim u kišnici sakupljanoj na padinama Himalaja, malo začinjene brazilskim oraščićem i đumbirom. Znate, to je jako dobro za metabolizam. Ponekad priuštim sebi konjetinu na žaru uz svež mango,kelerabu i dinstane japanske jabuke. Od kada se ovako hranim, osećam pojačan libido, pa je i sex mnogo intezivniji. I moj muž je zavoleo makrobiotiku. Hihihihihih"
Moj tata: "More smršala si ti od pamprčenja i liposukcija, a ne od đumbira i pirinča. Zoro, jesu gotova jaja sa šunkom, ogladneo sam? Naseci i belog luka i donesi čvarke."
Krpe koje najbolje upijaju komšijsku krv.
I to ne bilo koji traktor, nego onaj naš, IMT 539, bez kabine. Čovek čeličnog srca i titanijumskih muda. Boli ga kurac što Mađarska nema more, ono jes, nemamo ga ni mi, ali to je sad manje bitno. Emocije su mu nepoznat pojam. Ne bi pustio suzu ni da mu umre majka. Čak je ne bi ni žalio. Bio je surov još kao embrion, a u sedmom mesecu je već počeo da besomučno i krvnički šutira kevinu unutrašnjost.
Što bi Stole rek'o: "Jeban, pa rođen". Nije zaplakao ni kad je Titanik potonuo, a onaj peder Džek uginuo. Uvek skamenjenog izraza lica i ledenog pogleda, mešavina Federerovog iskazivanja emocija na mečevima i Murinjove face kad je napuštao Porto. Jednostavno, lik kome šište jaja za sve ostalo, bitno mu je samo njegovo dupe i lična korist. A opet, nikad ne skriva svoje namere i svoje dupebrižništvo, surovo je iskren.
Ukratko, jedan od onih koji najbolje prođu u životu.
Provereno najbolji mamac za autobuse gradskog prevoza.
Čim se zapali, autobus koga nigde nema već 20 minuta, niotkud se stvori ispred tebe.
Na zamračenoj pozornici krvave srpske istorije se diže zavesa i lagano kreće neka muzika. Na scenu stupa žena u srpskoj uniformi iz Prvog svetskog rata, ril lajf Rambo tadašnje srpske vojske i nezaustavljiva mašina za ubijanje. Podnarednik Milunka hvata antičke heroine i heroje za kosu dok streponom, uz pretnju svoje verne kame pod grlom, vrši dominaciju nad njihovim ličnostima i delima. Gromada od žene ispred koje se Legija, Arkan i ostali osloboditelji bele tehnike i bukovih šuma od straha, posranih gaća prerušavaju u francuske sobarice i igraju kan- kan pred njom. Ćale je još kao devojčicu naučio kako da barata nožićima, nožekanjama, pištoljima i puškama, što joj je kasnije omogućilo da Prvi svetski rat pređe na 'easy'. Njeno vojevanje je počelo već u Balkanskom ratu 1912, kada se prerušila u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata, klasičan čika Velja stajl. Kao bombaš se istakla u Kolubarskoj bici, gde je nagrađena prestižnim ordenom Karađoreve zvezde sa mačevima. Ostala odlikovanja nećemo nabrajati da neki dečaci ne bi plačući otrčali u svoje sobe. Dalje sledi albanska golgota, Krf i bitka na Crnoj reci, gde je zarobila 23 bugarska vojnika. Preživela je devet ranjavanja, pravih, ne kao one pičke Fifti sent i Vuk Vetrokaz Drašković.
Kada se rat završio i kada je Hemingvej doživljavao nervne slomove, padao u depresiju i pisao neka antiratna govna, Milunki su ponudili da se preseli u Francusku, gde bi primala francusku vojnu penziju. Ovde se žena grdno zajebala, odbila ponudu i odlučila da ostane u Beogradu. Država joj se, kao i većini ratnih veterana zahvalila tako što je zaposlila na visoko mesto u državnoj administraciji- švalju u fabrici tekstila. Kasnije je prekomandovana na mesto kuvarice, a na kraju je unapređena u čistačicu. Umrla je 1973, ali i posle svoje smrti je ostala simbol svih onih koji su ovoj zemlji bili dobri samo kao topovsko meso. Kada je sranje prošlo, takvi su bivali gurnuti na margine da bi se njihovim perjem kitili oni koji su tada svoje guzice pune šuljeva držali u udobnostima fotelja, a po njihovim delima pljuvali svakojaki Pešići, Kandići, Lihtovi dok bi uspomene na njih prljali razni naši, obrazi i neke navijačke grupe.
Onaj zajeb od osjećaja koji nam se javlja u teškim trenucima i samoći, kada oko nas vlada apatija ili ludilo, izmješano sa našim unutrašnjim melanholičnim stanjem . Bijedan pokušaj da se uzdignemo iznad svakodnevnice i ljudi koji nas okružuju, iznad svih sitnih i tako nevažnih situacija koje nam se dešavaju. Misao koja nam pruža onaj sladak osjećaj samoljublja i samovažnosti, da makar na trenutak, za sebe, pomislimo da smo centar univerzuma...
Dugo je pokušavao da joj se svidi, trčao za njom, pisao joj pjesme, ali nikad nije imao hrabrosti ni samopouzdanja da joj priđe i kaže šta misli...Na sve njegove moleće, skrivene, periferne, poglede ona je samo sklanjala glavu, kao da ga osjeća kao teret. Tek ponekad, kada bi se malo napio, oslobodio i počeo da je smara svojim nepovezanim pijanskim riječnikom, ona mu je govorila da je on poseban, drugačiji i da joj je nekako drag, ali na svoj način...
To veče kada ju je vidio sa lokalnim šmekerom, samo se napio do bezumlja, i ponavljao sebi rečenicu:"šta me briga, možda sam ja zaista poseban"...
Kažu da je najveći uzrok smrti u ratu sam osjećaj koji se pojavi kod vojnika, da je on poseban, i da mu ne može biti ništa. Tako je i on, već pijan od neke rakiještine, od mirisa baruta i praskanja bombi, na komandantovu naredbu "juriš!" krenuo prvi, jurnuo kao bik, s podignutom puškom, spreman da pobjedi. Imao je onaj čudan osjećaj blaženstva, da sve može, da ga nešto štiti, da je poseban... I onda čudan osjećaj u grudima, i topla tečnost razlivena po stomaku...
Spletkaroši, pijavice i usisivači novca bez trunke stida i morala. Najgora sorta beskičmenjaka obraslih u pohlepu i alavost. Iskusno odrađuju svaki moleraj. Sposobni da iscede džep pun paučine koji poslednje novce pamti još za vreme Tita.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Mi smo iz DRSLMSBS.
- Iz koga čega?!
- Iz Demokratsko Radikalne Socijal Liberalne Motorcangle Salama Banana Stranke.
- Da, učini mi se poznato.
- Sakupljamo novac za kampanju i pomoć pingvinima bez noge.
- Pingvinima?
- Da. Gadno je kad vidite da ta divna stvorenja nemaju nogu. Pogotovo levu.
- Gde da vidim?!
- Nemojte da ste na kraj srca. Treba i kitove vratiti u vodu.
- Ko će mene da vrati na posao bre?!
- Ako pomognete našu kampanju, mi vam to nećemo zaboraviti!
- Pa ne znam baš...
- Vidite onaj trotoar?
- Da.
- Mi smo ga preuredili. Sad možete bezbedno da hodate po njemu.
- Ali ... Imao je ogradu.
- Otkrili smo da ta ograda može fino da se utopi za novac i naš fond za pomoć zbrinutim bogatašima.
- Kakav fond?!
- Humanitarne svrhe gospodine, humanitarne. Nego, da li bi ste potpomogli našu kampanju?
- Novcem?
- Jok, prženicama.
- Nemam. Ne možete bosog izuti!
- Imate li taštu?
- Imam.
- Pet hiljada i više nemate.
- :daje novac: Koga nemam?
To ti je kad izbije tuča pod šatrom na svadbi, a ti staviš klupu na ramena i počneš da razgrćeš sve oko sebe...
"Faca" koja je "hejtovala" turske reči i "fajtovala" se za "rivajvl" srpskog jezika. "Mejkovao" je veliki "hepening" pojavom ćirilice, da bi se "tudej" "turn a raundovao" u grobu, zbog njegovih "naslednika" Boška Jakovljevića,Darka Kostića i Sanje Marinković zbog njihovih "nju" "lukova" na svet.
NO COMENT
Slanje deteta u grad da nađe pijanog oca, koji se redovno posle plate zapije u kafani.
Majka : - Ajd da me poslušaš nešto.
Sin : - Ako misliš da idem da tražim Rajana, zeznula si se. Znaš šta je prošli put bilo.
Majka : - Zato i šaljem tebe, a ne brata. On je ispičutura ko i Rajko. Ti si mamino dete, ti se nećeš nablebati sa njim. Nego ga nađi, otimi mu koverat i pravac kući.
Srednjevekovna predigra. Stimulans za začeće srpskih vladara.
- Ali, mama, to je car Dušan, kako ću se snaći?
- Ništa ne brini, kćeri Jelena, Nemanjić je to, svi oni imaju skut-fetiš. Što je veća titula, sve su perverzniji. Samo klekni, celivaj mu ruku i skut, pa ga gledaj pravo u oči dok se njegovim skutom maziš po licu i grudima. Nema da omane.
