Miran, požrtvovan, umiljat, dobronameran. Pravi sam predstavnik svoje rase, jer posedujem sve osobine zbog kojih svako može da me sjebe. Dobar i budala braća!
Savršene sam veličine, te kao takav nisam ljudima gadan kao čivava, niti sam strašan poput dobermana. Prava zlatna sredina, jeb'o me Mida! U kombinaciji sa mojim umiljatim očima, koje bih najradije izvadio, odajem utisak da svako može da radi sa mnom šta mu je volja, uz neoborivu pretpostavku da meni to pričinjava zadovoljstvo. Slobodno baci loptiocu, debeli drkošu, ja ću da trčim po nju... Retriver vraća! Da je do mene ne bih je vratio, ali me je bog takvog stvorio. Baš kao što je stvorio čoveka obdarenog da jede govna o stvarima o kojima blage veze nema. Bezbrižno pusti svoju sitnu decu da me vuku za uši, depiliraju zubima i guraju ručice u čmar... Ja sam retriver, dobar sa decom! Ne znam kome je palo napamet da kaže da je bilo koja vrsta dobra sa decom druge vrste. Ustvari, znam! Neko je zaista pomislio da pas može da bude dadilja- pedofil koji bi zavukao Petru Panu.
Sve bi bilo lakše da sam vučjak- režim, lajem i svi to poštuju. Jebi ga, on je vučjak, to tako treba, to mu je u opisu posla. Ali zato kad ja popizdim jednog dana, sve oteram u kurac i rastrgnem nekog, narod će se imbecilno zaprepastiti. Ta zaboga, zar zlatni retriver da ujede nekog? Oni su tako divni i miroljubivi! Zaboravljaju da upravo tako opisuju svakog čoveka koji je, nakon mirnog, pilipendskog života, jednog jutra ustao i masakrirao pola sela.
Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.
U mom mestu je postojao čovek koga su svi znali, a malo ko je išta znao o njemu. Svakog dana taj dedica bi stajao u blizini gradskog Doma kulture, sakoa nagrnutog na ramena, i gledao ljude kako prolaze svojim poslom, svakom se uljudno i sa smeškom javljajući, čak naklonivši šešir ukoliko bi ga nosio. Zbog toga su ga klinci prozvali "Čiča što stoji pored puta", stariji su govorili da je lud, ali on nije odustajao od svoje razonode, i godinama je predstavljao neku vrstu gradske znamenitosti, dostojanstveno provodeći dane radeći ono u čemu je uživao - gledao mlade ljude pune života, dok je puštao da ga misli vode ko zna kuda i u koje vreme. Povremeno bi nastojao da započne razgovor sa tim mladim ljudima, ali niko nije imao vremena za to, i ono što je imao da kaže pokrila bi gradska vreva. Kada se jednog dana nije pojavio na svom mestu, svi su znali šta se desilo, ali niko nije znao gde živi kako bi ga našli i sahranili. Tek posle nedelju dana smrad ih je doveo do stančića u kome je dedica živeo onaj deo svog života o kome niko ništa nije znao. Tada su saznali da se zapravo zvao Milenko, da ima još uvek živog brata u drugom gradu, da je kao mlad bio glumac u pozorištu, da se iza ostarelog izboranog lica nekad krio stasit markantan mladić, našli su njegova pisma, knjige, hartije koje su sadržale sve ono što je drugima godinama hteo da ispriča, ali nikog jednostavno nije zanimalo. Na sahrani su bili samo pop i njegov brat, niko drugi nije imao vremena da dođe. I svi su nastavili dalje...
Oni kojima je mozak manji od muda, a muda kao nedozrele ribizle u zadnjem dvorištu babine kuće. Oni koje je evolucija preskočila pa genetika sačekala, matori davao primer iz prve ruke, uglavnom desne, pa šutnuo potomka nogom u dupe da produži lozu i nastavi tradiciju. Oni koje treba štrojiti da se ne razmnožavaju, direktno na javnom servisu, izmedju slagalice i drugog dnevnika.
Ovako, pijan priča po kafanama i trezan po pijaci, kako on onu svoju malo ćušne koji put, čisto da se zna. Da pusti krv! Da joj se ne ponovi. Potomci tog istog ili sličnog plemena ga slušaju, mršte čelo i klimaju glavom. Batina je iz raja izašla, neće joj ništa biti. To prodje! Kad prodje što si zvao muriju na brata one klinke kojoj si zalepio šamar i psovao sve po spisku kad ti je na parkingu udarila Opela iz osamdesetneke. Što si kumio, lagao, plakao i usr'o se u gaće kad te je sačekao sa palicom na tom istom parkungu. Ljudi te gledali usranog! Zašto njega nisi ćušnuo, čisto da se zna?! Gde je bilo pleme da ti pomogne?! Nije vredelo, sad si još gori!
Gori si jer ti je to fetiš, to je ono što ti daje moć. Moć koju u seksu nemaš, jer si u njemu oduvek bio loš. To i sam znaš, a znaš i da one znaju. To te boli! Bolestan si monstrume, jer si se sa tim rodio i godinama si to gajio. Ne kao cvet, nego kao koprivu, kao korov, a korov je teško istrebiti. Potrebne su radikalne mere, potrebno je duboko oranje. Samo da znaš, plugovi postoje, jednom će ih neko iskoristiti!
Između ostalog, naziv za ljude iz Republike Srpske koji žive, rade, studiraju u Srbiji, a nisu poznate ličnosti, uspješni sportisti, poznati književnici...
Dejan Bodiroga je srpski košarkaš. Mnogi ljubitelji košarke ga smatraju najboljim igračem koji nikada nije igrao u NBA ligi.
Ivo Andrić je bio srpski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.
Da je proslavljeni srpski fudbaler Savo Milošević pravi kafanski tip...
Pitanje posle kojeg pucaju i najsnažnije veze u predškolskom.
Vaspitačica ga budi posle dvosatne dremke. On se oblači, gledajući kako Jovana sedi na tepihu i crta kuću. Navlači patofne i seća se sa ponosom kako joj je istoga jutra pozajmio baš tu ljubičastu bojicu. Rekla mu je da nikad nije videla bojicu takve boje. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ali onda...Ona spušta njegovu bojicu i uzima drugu da oboji nebo. Oseća probadanje u srcu, noge mu drhte i dah posustaje. Ne, to nije uopšte njegova ljubičasta bojica. To je neka jarko žuta. Prepoznao bi taj izgriženi vrh svugda, to je bojica onog krezubog Lazara što prdi kad jedu pitu od krompira. Krv mu vri i u glavi mu se vrti, ali ipak ustaje iz svog kreveta i nezaustavljivim korakom maršira ka Jovani. Uzima bojicu pred njenim zapanjenim pogledom i dostojanstveno se okreće na peti, marširajući ka uglu gde će se sasvim sam, ali očuvanog ponosa, igrati sa svojim bojicama.
Fudbalski nadimci za vrlo iskusne igrače u žnj klubovima međuopštinske lige. Oni su nosioci igre. Bez njih na terenu, utakmica je unapred izgubljena. Oni dele šamare mlađim igračima, treneru i upravnom odboru. Bog i batina. Kapiten i zamenik kapitena (smenjuju se, jer ne mogu istovremeno da budu dva kapitena). Atila i njegov bič. Mirko i Slavko. Era i Milić. Endi Kol i Dvajt Jork... Jin i Jang... Zajedno imaju osamdeset pet godina i pet hektara obradivih površina. Oni jedan drugom oru njive... Ravaneli je onaj (pro)sedi, a Lombardo (pro)ćelavi.
- Šta uradismo juče protiv Levog Mudova? - Ma ćuti...Izgubismo 3-1. Ravaneli napucao sudiju u dva'estom minutu, dobio crveni, opšti haos...milicija dolazila...A Lombardu umrla strina pa nije ni doš'o...
Raširena pojava u kojoj preterano urbane i kvazi-obrazovane dame u svakoj priči za decu vide skrivenu poruku koja za cilj ima da se ženski pol omalovaži i potceni.
- Ja ovo ćerkici neću pustiti, nema šanse! Jasno je kao dan da je Pepeljuga obična ziljava sponzoruša! Prvo je kroz prozor gledala onaj velelepni dvorac u daljini i zamišljala da živi tamo a tek pred kraj filma, na balu, je upoznala princa! Htela je da se uda zbog dvorca i titule, nije ni znala kako on izgleda! Kurvaćetina!
- I još je bežala od kuće da se sa njim vidi! Nije to za decu, slažem se! Uče nam ćerke da budu drolje! Pusti joj bolje Snežanu ili Uspavanu lepoticu!
- Tek to ne može! Njih dve su obe totalno pasivne, obični paraziti. Nemaju posao ni završene škole, sve im se svodi na to da se dobro udaju! - Mislim da su obe princeze i da imaju para! - Ma nema šanse! Snežana živi sama u kući sa 7 muškaraca i spava na njihovim krevetićima. Uostalom, obe bi umrle da ih na kraju nije poljubio princ. Ne dopada mi se ta varijanta u kojoj su obe zavisne od muškaraca u tolikoj meri!
- Mala sirena? - Koja je to tek kurvetina! Ej, dala je glas u zamenu za noge! - I? - Pazi, da ti objasnim! Videla je izvesnog Erika jednom u životu i napalila se na njega pa je brže bolje ostavila porodicu i dala onoj veštici Ursuli glas da bi dobila noge i trčala za Erikom i u krajnjoj liniji, da bi mogla da ih širi i kreše se sa njim! Tu je jedino dobro ono "Andadasi"
- Kad bolje pogledam - u pravu si! A Mulan? - Mulan je trans, oblači se u muško! Ja te lgbt ne mirišem i neću da mi dete krene tim putem. I ona Alisa u zemlji čuda je užasan crtani, ona luta i usput jede neke pečurke, maltene se drogira njima!
- Lepotica i zver? - Da mi dete gleda animal seks pa da posle juri labradora? Nema šanse! Pustiću joj neki od onih tužnih crtaća sa životinjama i ima da peva! Znam ja bolje od nje šta je za njen uzrast dobro, nije ona mene rodila! A u pičku materinu!
Strategija u muvanju cura koja se dvojako primenjuje u zavisnosti od toga da li je izlazak na selu ili u gradu. U koliko je radnja, stanje i zbivanje prilaska curama tipa muvanja locirano u gradu, tada grupica tvojih drugara prilazi devojkama, napravi od sebe maksimalne budalčine i seljobere, a da bi ti kasnije prišao krajnje galantno i fensi (od stajlinga ovde neki kaputić leže kao budali šamar) šatro izvinjavajući se, dok se infiltriraš sa težnjom pozadinskog napada na lakovernu čeljad. Ukoliko muvaš ženske na selu, onda ideš u prvi plan napada, tj. da glumiš konja - seljančice to jednostavno vole.
Prilazak u gradu
Drugovi koji glume konje: "De ste male, š'a ima ovo, mis'im kako 'e, a? Vidim da ste uzgorele, kopalo se uoči Petrovdana, a?" Devojke se zgledaju, zgroženo, dok ti smoothy u stilu Mračnog Viteza prilaziš... Ti: "Ajmo, momci bežanija, dosta je bilo smaranja ovih lepih, divnih devojaka!"... Dramska pauza, menjaš glas i lagano podižeš pogled, pogled koji govori "da, ja sam taj, romantični ratnik vitez, za kojeg ne znaš da sam isti kao i ona trojica konja koji su ti prišli" ... i počinješ priču: "Izvinite, ali ja sam stvarno izblamiran, znate ja budem u Luksemburgu, na ovo stvarno nisam naučio, pa čak ni u Njujorku ovo nisam viđao..." Podižeš obrvu, nastupa presudni trenutak, pauza od 3 sekunde... : "Nego, dame piju Mohito?" Poentiraš!
Prilazak u selu
Ti glumiš konja: "De si mala, nisam te ranije viđ'o, a takva lepot'ca k'o Seka Aleksić posle drugog albuma za Grand Produkciju..." Čačkalica ti je u ustima, drpaš se za kurac... "Uh, al' sam izudar'o neke gradske mangupčiće, skoro da sam razjeb'o tetovažu kokarde na bicepsu, lebgajebo"! Napinješ biceps da može da šatro da vidi, a u svrhu da se ona napali. "A ove gradske pičke, ovo fini momci se prepali dok sam sam onu šestoricu džibera Boš motorkom po kukuruzu ganj'o"! Pokazuješ na drugare koje glume, fine, kulturne momke, tj. pičke u očima seljančice dok simultano rokaš šlajmaru na pod seoske diskoteke Monako. Seljančica: "UF, AL' SI LEP - GLOOOVAAA ME ZABOL'LA, MEŠČINI MOOOALI DA SI TI IZ ZVEZDA GRANDA, A?" Ti: "Ma, nisam ja - Boban Rajović mi brat od tetke, ako 'oš idemo nekad na koncerat, a?" Poentiraš!
Rođaka srpskog sina Fudbala. Razlog je mnogih presečenih vena, prodatih kuća i automobila, kao i ostavljenih žena.
Kad se rodila, bila je lepa beba. Kao i njena sestra Partizanka. U početku su bile u odličnim odnosima, čak su i delile momke, ali vremenom, kako to obično biva u tinejdžerskim danima, su se udaljile i postale suparnice. Ali o Partizanki nekom drugom prilikom.
Razvijala se u pravom smeru. Bila je dama, svi su je voleli i poštovali. Gde god se pojavi svi bi gledali u nju. Sijala je. A što je tek plesala... Igrala je kao niko. U svojim najboljim danima je tako vezla da su mnogo stariji plesači i igrači samo mogli da gledaju i da se pitaju kako to može. Kako jedna Srpkinja može da pleše kao da je sa Kopakabane.
Privukla je na sebe pažnju, slavu i novac. I najveći uspeh je ostvarila 91. kada je postala mis sveta, a pre toga i Evrope.
A onda... Rat. Nije joj lako pao. Bila je uzdrmana. Odlazili su prosci, gledaoci, a sa njima i njena igra i talenat. Nije imao ko da je gleda. Stare cipele su se izlizale, od plesne kraljice ostala je samo priča. Uspela je uz pomoć njenih vernih fanova da se više veštački održi na sceni. Kao na aparatima. Trudila se, nije joj bilo lako. Imala je srce. Znala je ponekad da pokaže onaj stari sjaj. Ali nikada to više nije bilo to.
Mnogo puta se poslednjih godina udavala i razvodila. Pala je na niske grane. Ostalo je samo sećanje i uspomena na neka lepa vremena. A sada... Nadaju se svi, da će jednog dana opet zasijati, uzeti one prašnjave zlatne cipele sa kraja prošlog veka, obuti ih i zaplesati. Baš kao nekada. I da će je opet svi gledati.
