Nalaženje društveno prihvatljivih reči za sebične motive zbog kojih baš ti treba da dobiješ posao/stipendiju/neku nagradu.
-"I šta kažeš, koji su ti motivi da ideš na taj seminar? Aj kreni jedan po jedan, ja ću da pišem."
-"Pa jebi ga, sve je za dž..."
-Ček, ček, pišem... dakle:
Smatram da je ovaj seminar izuzetna prilika da mladi i perspektivni ljudi iz čitavog regiona dobiju neophodno usavršavanje svojih teško stečenih veština, s obzirom na to da živimo u jednoj siromašnoj zemlji u kojoj i znanje košta. Mišljenja sam da moje teško materijalno stanje ne sme da bude prepreka mom daljem usavršavanju, te je to jedan od razloga zbog čega sam aplicirao.
Aj dalje."
-"Biće ekipa brate, zajebancija."
-"Ok, polako, da nastavim.
Takođe, ovo predstavlja neverovatnu šansu da upoznam i steknem nove kontakte sa ostalim mladim ljudima iz regiona. Građenje veoma vredne mreže međusobnih odnosa i dalje saradnje među nama je od krucijalne važnosti ne samo za nas kao pojedince, već i za čitav region.
Dalje buraz?"
-"Ahahaha kidaš. Dalje... biće pičaka, možda opalim nešto."
-"Ok...
Ono što mogu da naučim od svojih vršnjaka i vršnjakinja može biti zaista dragoceno. Smatram da je naš region pun perspektivnih mladih ljudi od kojih mogu naučiti mnogo toga. Takođe, verujem da će i moje do sada stečene veštine nekom drugom otvoriti nove horizonte."
-"Ahahahaha nove horizonte... Brate koji si mag... Aj pomeni i kako hoću da kvasim jaja u plavom Jadranu, nisam nikad bio na hrvatskom primorju, pričao mi ćale da je ful."
-"Hahaha aj...
Takođe, ova vrsta regionalnog povezivanja za mene lično ima i sentimentalni značaj. Zbog proteklih dobro poznatih dešavanja na tlu bivše Jugoslavije nisam imao priliku da upoznam prirodne lepote i kulturu naših novih suseda. Smatram to ogromnom greškom i velikim propustom. Zbog toga u ovom seminaru vidim priliku da mladi ljudi ostave iza sebe netrpeljivost svojih roditelja i ponovo se upoznaju u nekom drugom svetlu, sarađujući na predivnim obalama plavog Jadrana.
Ahahahahaha ako te posle ovoga ne prime ubij se odmah!"
-"Vala baš. Aj staviću još kako me šatro interesuje tematika globalnog zagrevanja i šaljem."
Po starijim ljudima, veoma sposobno biće. Ima sposobnost da se nečujno kreće, penje uz oluk, odlikuju ga nadljudska snaga, brzina i lukavstvo. Tačno da pomisliš da se vredi početi drogirati zarad svih tih mogućnosti.
-Sinko, zatvori prozor kad budeš izlazio. Zbog narkomana! -Zaboga baba na petom smo spratu, nije pauk! -Narkomani su to sine, njima kad zafali droge oni ne biraju način!
--------------------------
-Deco, pazite se narkomana da vas ne napa'nu! Oće oni to... -Kevo šestorica nas je, imamo sedamsto kila zajedno, gde će na nas. Nije lud! -Ne znam je l' lud, ali je drogiran sinko. Kad se nadrogira može u tom bunilu šta 'oće...
--------------------------
-Nemojte deco da vas neki narkoman nagovori na drogu... -Baba nismo maloumni, a i narkomani imaju pametnija posla... -Lukavi su oni sine, navuku vas na zlo pa vam kasnije prodaju! -Jeste baba, žešći su naratori i manipulatori! Tačno dominiraju pričom... -Ne filozofiraj nego pamet u glavu!
Dogovorili ste se da pogledate predstavu Ekatarina Velika. Dolaziš po nju i krećete, usput vam prilazi cigančica Azra kojoj dajete par dinara, prolazite pored nekoliko Pilota koji se vraćaju sa obuke, u romantičnom zanosu skačeš kao da imaš Srebrna krila i dohvataš joj Crvenu jabuku sa obližnjeg drveta, od skoka ti je otpalo Bijelo dugme sa jakne ali ne mari, idući dalje jedan Parnji valjak je blizu centra grada ravnjao neki trotoar, kad ste stigli na predstavu Prljavo kazalište vam nije smetalo jer ste na sedmom nebu. U povratku kući ste morali da se sklonite u jedan Haustor da biste izbegli Buldožer koji je pravio toliku buku kao da je Smak sveta. A kad ste svratili do tebe nakon predstave, saznao si da je dobila Riblju čorbu pa ste uzeli ploču i slušali Idole. Ona ti je nežno šapnula na rastanku " Izvini što sam bila Partibrejker", potom je odlepršala u svoj ulaz poput Poslednje igre leptira.
Kamen o kome znamo mnogo toga. Dali smo mu ime, odredili verovatne dimenzije, isplanirali smo kako ćemo da pucamo na njega, znamo čak i šta će nam uraditi i na koji način (ako promašimo). Takođe nije teško zamisliti kakva bi žurka bila ako se ispostavi da je pored nas upravo proleteo Armagedonov mlađi brat. Jedino ne znamo gde je, kad će doći i da li uopšte postoji. Samo toliko.
Najverovatnije je tu negde između Jupitera i Marsa u gomili od oko milijardu kotrljajućih stenčuga koje nisu ništa drugo do neostvarena planeta. Jupiter, i sam nesrećan zbog toga što je neostvarena zvezda, svojom supergravitacijom to nije dozvolio.
Prilično ste u pravu ako mislite da sve ove, manje ili veće, gromade vojnički disciplinovano ispisuju svoje putanje i da nikada nećemo saznati koja od njih je Armagedon. Međutim, ako u celoj toj milijardi postoji neki nedisciplinovani mališa koji može da započne malu bilijarsku igru među lebdećim stenama priča se može završiti izdvajanjem mirnog Armagedona i njegovim jurcanjem prema Zemlji. Kako to predvideti na vreme i sprečiti da nam se desi ono što je dinokiler (neki ga zovu Baptista) uradio dinosaurusima. Pa, skoro nikako. Zamislite samo da igrate bilijar sa milijardu “kugli” neujednačene veličine i oblika a vidite svega 5% njih. Teška bi to igra bila. Čak i uz pomoć najmoćnijeg hardvera Armagedonov dolazak bi mogao da se predvidi svega nekoliko nedelja, najviše nekoliko meseci, pre sletanja.
Stigao ili ne, tih nekoliko meseci bi sigurno bili najzanimljiviji period naših žiovota. Dok bi neki tražili način kako da “eskiviramo” Armagedona, drugi bi se spasonosno “ukopavali’, treći bi se molili, ali najveć broj ljudi bi se posvetio trošenju ušteđevine i “prijateljskom” ćaskanju sa šefom, dok bi se cene stanova u centru grada opasno približavale ceni krigle piva.
Mračna strana čoveka, vazda skrivana od pogleda, brižnih reči i dodira. Okeansko dno duše u kom se brčkaju zlokobni trenutci, uspomene, dogadjaji i boli, slike, lica, strahovi i krici - komešaju se i izrastaju u demone, one krupne koji šapuću, i sitne koji se samo smeju.
Tražio sam šiljata koplja, silni malj, mač iz kamena..Tukao ih, ubadao, mučio..Krvare, plaču, pa se opet smeju..Prežive.
Osluškivao sam božju reč, čekao znak, tražio sam odgovore u knjigama i ljudima, proklinjao ih, plašio ih besom i vatrom srca, pretio..Podvuku se pod neki kamen, sakriju u vijugavu pećinu, ćute, čekaju, izadju..Smeju se i rugaju.
Trčao sam brže od vetra. Srce mi je lupalo, pluća sagorevala bez daha, nisam se okretao..Stizali su, nalazili trag, kao prišiveni da su.
Šunjaju se noću, bude me kad je krevet topao i kad je najlepše, ne daju da spavam. Kažu ustani, ne damo da bežiš u san. Novi je dan, idi u kupatilo, umij se, operi zube. Nagovaraju me da pogledam ogledalo, virnem kroz prozor, stisnem bravu i zakoračim u raskoraku sa svetom, idejama i okolnostima, realnošću i željama, onim što je bilo i onim što želim da bude. Neumorni su..
Rastu kada se smanjujem, kada sam lenj, dokon i zavučem se u najlošije društvo - sebe. Utišam ih u društvu, uz pivo, pesmu, entuzijazam i nadu koja kao rado vidjen poznanik iskoči sama, u prolazu, niodkuda. Bace ih u zaborav samo jedna prava reč, osmeh, poljubac i zagrljaj, lep dan, dobra vest, sreća drugih i gozba za dušu. Tada se ja njima rugam, upirem prstom, zadirkujem ih poput malog deteta. Čekaju i ćute.
Kadkad polete, otrgnu sidro, kad duša krene na buran put da istera svoje i gurne kamen sa srca. Iseku mi šake, razbiju glavu, rasplaču me, izbiju zub. I onda opet u krug. Bude me pakosno radosni, rodio im se još jedan nasmejani brat, spreman da muči, ponižava i vredja, golica gde ne treba, psuje, kune, sprda se i smeje. Dajte mi nešto da popijem, recite mi nešto lepo, na licu mi načinite krivu, pa ću nekako i ovaj dan izgurati i podneti. Lakrdija, šala, paganski humor i lice dragog čoveka, neobavezna reč..I život, točak, nekako se otkotrlja dalje.
Demoni se retko mogu ubiti i pobediti, ali to nije najvažnije - važno je protiv njih se boriti, važno je da se sa njima ne saživi. Dok se duša jednog dana ne otkine i ostavi ih da sami umru u svojoj muci i pakosti.
Osoba koja peva dobro poznate pesme sa izmenjenim tekstom. Nije da poseduje višak kreativnosti, već je jednostavno pogrešno čuo tekst pesme i naučio tako da peva. Sa ovakvim osobama je veoma preporučljivo družiti se, jer njihov trenutak prosvetljenja, drugima produžava život za 5-10 godina kada čuju šta pevaju.
"Moj je život Švicarska, skoro pa savršen k'o blistavi brilijant, ništa drugo ne slušam" (veštom rukom izbrušen)
"Dajem ti veze i note, sve moje šarene perle na dar..." (verse i note)
"A šta da radim, kada odu prijatelji moji, kada ode devojka na konju, boje noći" (devojka na koju bacam oči)
"Pomozi Bože, ne znam kako ću sa ženama, ne znam da l' piće il' nateče ti vena sad" (ne znam je l' piće sada teče tvojim venama)
"Doći ću ukr'o ti kaputu i čuću kad ti se moje ime omakne i krene, polako sama od sebe, poslednja suza za mene" (u grombi kaputu)
Nešto što se nikada nije dogodili a verovatno i neće. U parkovima svetskih metropola se povremeno desi da osvane mrtav čovek na klupi, na travi ili nekom žbunu, ali krava nikada.
Teško je poverovati ali prvo pitanje koje sam postavio sebi kada sam iz mog malog provincijskog grada provirio nos u neku evropsku metropolu bilo je baš to: šta bi se desilo da ujutru osvane leš crknute krave u parku svetskog imena? Znam šta se događalo u mojoj provinciji, bila je to vest dana, prava senzacija. Ljudi su se masovno okupljali, tužno gledali u leš krave i pravili bezbroj teorija o tome šta joj se desilo, zbog čega baš njoj a ne njima, šta dalje sa kravom i sa sopstvenim životom? Nametala su se stvarno dramatična pitanja i dilime, neki su stigli i do pitanja smisla samog života sa ili bez krave. Nije izostala ni rasprava o tome šta će biti sa, sada već neizvesnom, sudbinom teleta (bogu hvala, to tele je proživelo jedan lep kravlji život). I taman se roj ljudi privremeno udaljio radi organizovanja mehanizacije i ukopa krave, u ne manjem broju kravlji leš bi zaposeo roj muva. Nedugo zatim roj ljudi bi rasterao roj muva i odvukao leš na ničiju zemlju i tamo ga upokojio zauvek, a rasprava o mrtvoj kravi se odigravala malo kraće od večnosti.
Dosta kasnije, hodajući nekim velikim gradovima fascinirao me je staklasti i ukočeni pogled prolaznika koji ‘ladno zaobiđu nepokretnog pijanca na ulici i ne pitajući se da li je živ i treba li mu kakva ljudska pomoć. Prvih dana sam, nekako tajno i uporno, proveravao da li su ti ljudi zaista živi ali, bogu hvala, nisam otkrio nijednog mrtvaca.
Danas i ja, onako ležerno i sa oprezom punim nekog gađenja i pažnjom da ih slučajno ne dodirnem, zaobilazim ljude koji nepokretno leže na ulici, čak i bez provere da li imaju puls. Oholo zaobilazeći možda čak i umiruće ljude, uvek se setim dana kada je u mom mestu osvanuo leš mrtve krave i još uvek se pitam šta bi se desilo da jednog jutra pronađu crknutu kravu u Hajd parku, ali zato znam šta bi se desilo da na ulici (npr. Londona) osvane ljudski leš: ne bi ni znali da je čovek mrtav, satima.
-------------------------------------------------
Da li će zakočiti neko Na drumu leži zgažen pas Svi će proći on će ostati Daleko negde iza nas
Neki su plakali uz ove stihove, ali to je bilo pre Generacija 5.
Vreme ne teče unapred kao što vam vaši stereotipi nalažu ili kao što vaš sat pokazuje. Istina je zapravo da vreme teče unazad!
E sada ste spremni i zainteresovani da čitate dalje jer velika je to i neviđena zajebancija. Svakom sekundom koju naši satovi otkucavaju bližimo se jednom trenutku, a to je trenutak kada će se vreme “potrošiti”, kada će stati i kada će kosmička štoperica otkucait t=0. Singularitet. Nešto slično kao odbrojavanje za doček nove godine, pa onda sledi Veliki prasak odnosno novogodišnji vatromet. Prosto je neverovatno kako su stvari ponekada smešno slične.
Sad se normalno pitate, kakve veze sve to ima sa Kosmičkim jajetom. Pa ima, Kosmičkim jajetom zovemo stanje čitave Vasione pre velikog praska. To je stanje bez prostora i vremena i upravo ovo “nepodnošljivo” stanje postojanja materije u ničemu i u bezvremenosti dovodi do njenog oslobadjanja u Velikom prasku. Kosmička štoperica se po ko zna koji put ponovo startuje, ali ne na klasičan način tipa t=0 pa t=1s pa t=2s itd. Upravo suprotno, u erupciji Velikog praska Kosmička štoperica “zadaje sebi” neku, nama nepoznatu, enormnu vrednost vremena (n), a dalji vremenski tok se odvija po tipu t=n-1s pa t=n-2s itd. Oduzimajući sekunde od vremena Velikog praska stigosmo do danas. Kad sve sekunde budu oduzete i kad svo vreme ISCURI opet će se desiti t=0, pa Jovo nanovo.
Još niste videli vezu crne rupe sa Kosmičkim jajetom? I nećete. To je samo jedan od stereotipa i zabluda da je Kosmičko jaje u stvari velika ili master crna rupa, kao i stereotip da vreme teče unapred. Jasno vam je zbog čega. Ma kurac vam je jasno, ali evo objašnjenja: Crne rupe su okružene materijom i prostorom i zakrivljuju ga. Vreme u crnoj rupu teče sporo kao kretanje paralizovanog puža – ali teče. Materija u crnoj rupi je blizu stanja singulariteta ali nije u singularitetu. Svega ovoga nema u Kosmičkom jajetu. I najvažnije, crne rupe egzistiraju u vremenu i prostoru, dok Kosmičko jaje ne egzistira ni u prostoru ni u vremenu jer u njemu i oko njega nema ni vremena ni prostora. Svrha postojaja Kosmičkog jajeta je resetovanje vasionske štoperice i recikliranje vasionske materije koju crne rupe prikupljaju i ujedinjuju kao poslušni djubretari dok vreme teče unazad prema t=0.
Nemojte biti zbunjeni zbog toga što vreme teče unazad, to i nije tako teško shvatljivo ako na život pogledamo kao na kretanje prema našem t=0 odnosno prema momentu kada ćemo vratiti prirodi pozajmljene atome od kojih smo satkani.
Postoje i banalnijih primeri. Proizvedena konzerva nečega ima utisnut žig roka trajanja i od tog momenta za nju vreme teče unazad do dana kada će joj rok isteći i kada će biti neupotrebljiva ali i reciklirana. Taj dan je konzervinih t=0.
Prosto je neverovatno kako su stvari ponekad zajebano i smešno slične.
Korišćenje nerazumljivih reči za koje postoji sasvim prihvatljiv ekvivalent u svakodnevnom govoru. Ako se ne izražavate akademski na ispitu, velika je verovatnoća da ćete pasti. Ako se izražavate akademski u kolokvijalnom govoru, ljudi vas gledaju kao budalu.
Na ispitu: Student: ...koristi se u sprečavanju i suzbijanju... Profesor: Prevenciji i represiji! Ne možete to tako da pričate, kao da objašnjavate nekoj ženi na pijaci!
Student: Praćenje zagađenja... Profesor: Monitoring kontaminacije! Vi ste sad na fakultetu, morate se izražavati akademski!
Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.
-Dobar dan, želim karticu sa ovom slikom na njoj! -Nema problema, samo da...ali gospodine, pa ovo je KURAC! -Jeste, i to u erekciji, moj lično! -Pa nisam siguran da možemo da vam izadjemo u susret... -Nemam ženu, nemam ni decu, pse ne volim, na mačke sam alergičan, a prirodu mrzim. Hoću da na MOJOJ kartici bude MOJ kurac, ne vidim problem! -Gospodine, moraću da nazovem nadredjenog da se konsultujem sa njim. -Slobodno, prijatan vam razgovor. E da, hoću da kurac bude okrenut u pravcu strelice koja pokazije pravilan smer umetanja kartice u bankomat tako da osim vizuelnog utiska ubacimo i dozu funkconalnosti!
-Gospodine direktore, imam problem, jedan klijent hoće da stavi sliku svog penisa na karticu... -Može da stavi i tek izasrano govno, sadistički ritual ili sliku tvoje žene tokom felacija. Štampaj marvi šta god hoće, ali kamate ne spuštamo!
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, posle definisanja srećnog niza shvatićete da ste produkt i učesnik neverovatnog lanca srećnih dogadjaja.
Za početak, jasno vam je da ste vi nečiji potomak i da su (sada već ti neki) vaši roditelji opet nečiji potomci. Nižući tako potomke i njihove roditelje možete stići veoma daleko u prošlost, čak do vremena kada se sam život na zemlji začeo, a to je boga mi jako mnogo vremena – negde oko 4 milijarde godina.
U to vreme, nije postojalo skoro ništa od onogoa što danas znamo da postoji. Zemlja nije imala planine, reke, šume i sve ostalo što volimo i čemu se divimo. Najviše je ličila na glatki Mars sa ponekom barom koja više podseća na veštičji lonac iz crtanih filmova nego na normalno jezero ili more. E, od tog trenutka pa nadalje za vas počinje niz srećnih dogadjaja ili tačnije prava lavina srećnih dogadjaja koji će posle 4 milijardi godina kao rezulat čitave jednačine proizvesti nikog drugog nego vas.
Da je neka karika srećnog niza u bilo kom tretutku (a bilo je mnogo trnutaka u periodu od 4 milijarde godina) pukla, vas sada ne bi bilo. Možda u tom slučaju ne bi bilo ni nas, to ne znamo, ali vas sigurno ne. Sreća je što je svaki, ama baš svaki, vaš predak bio dovoljno seksi da prca nešto ili da bude prcan, da bude dovoljno zdrav da doživi vreme za prcanje i da ga je prcanje sa suprotnim polom dovoljno privlačilo. Sreća je i što je svaki vaš predak bio dovoljno brz, snažan, okretan i inteligentan da izbegne da ga neka veća zverka, zgnječi, povredi ili smaže za neki od obroka ili užinu pre nego što je prcao i produžio srećni niz u kome ste vi za sada zadnja karika. Sreća je i što nijednog vašeg pretka nije udario grom, ugušio vulkan ili samlela stenčuga pre nego što je (sad već pogadjate) prcao. Sreća je i što nijedan vaš predak nije podlego nijednoj smrtonosnoj bolesti niti stradao u bezbroj kanibalističkih ratova što ih čovek vodiše u poslednjih 50.000 godina pre nego što je prcao i dodao kariku u srećnom lancu u kome vi sijate kao poslednji dragulj.
Naravno, sve ovo ne znači da nijednog vašeg pretka nisu rastrgli dinosaurusi, lavovi ili krokodili. Možda je neki od njih završio na nečijem koplju ili prosvirane glave u ratovima, ali budite sigurni - to se desilo tek pošto je PRCAO i dodao makar jednu kariku srećnom nizu.
I tako, karika po karika u srećnom lancu dugom 4 milijarde godina stigosmo do vas, trud se isplatio. Možda. Ali ne zaboravite da srećni niz treba nastaviti. Treba dodati sledeću kariku u lancu sreće. Zato, LJUDI! prcajte se što pre i koliko god možete! Nešto što može da prekine vaš srećni niz uvek vreba.
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, da li se sada makar malo bolje osecate?
