Ustaneš ujutru bonba, prođe 10 sati, izađeš iz podruma, bonba. Vratiš se u podrum. Ovi naprave pauzu ti izađeš napolje, odeš se igraš taman izađeš na ulicu sirena, opet bonba. Vratiš se u podrum, prođe dnevnik, prođu slike sa bonbardovanih predela, taman krene neki film, nestane struja, opet bonba. Dođe struja, padne bonba. Devet sati, nestane struja legneš da spavaš, sirena, bonba. I tako to. Samo bonba
- BEŠTE GOSPOĐA ČE DA POGINEMO U VODU!!
- KUKU BONBE LETU
Onaj koga IMA. Dakle nije debeo (definitivno nije ni mršav, da ne bude dileme), ali *ima ga*. Konstitucijom podseća na međeda, koji je na oko glomazan, ali brže trči, a bogami i pliva od tebe. A još se penje i na drvo. Poput svog krznatog rođaka, kadar je stići**i na strašnom mestu postojati- a pogotovo ovo drugo, jer imacirca* dva metra i stotinak kila.
U ovom dobu sedenja na foteljama, drkanja telefona i svađanja po forumima, prava gustina je retkost. Slabiji među gustima pokleknu, krenu na fitnese, počnu da jedu avokado i postanu Darko Lazić-vonabi mršavci koji će vazda biti mlohavi, dok jači postanu pregusti- debele sline koje se jedva sećaju perioda sa pristojnom količinom triglicerida.
Oni pravi, međutim... Iako ih ima malo i raštrkani su po belom svetu, dovoljno je da jedan od poslednjih iz reda Gustih dođe u neko društvo, da bi ljudi krenuli da se guraju laktovima, a da se u sobi oseti smrad (za neke miris) straha.
Gusti, imate moj naklon.
*Nije kadar uteći- međedi ne beže.
A: Jel bilo šta na svadbi vredno pomena?
B: Ništa posebno, sem što se moj kum Sveta poravnao od neke domaće kleke, zaspao u kućici od kera.
nakon jednominutnog napada smeha
A: Kako jebo te, kako?
B: Ništa, ja vidim da je počeo da šara očima kao reflektorima i maše onim njegovim rukama, rek'o ubiće nekoga, izvedem ga napolje da prošeta malo. Ostavim ga na sekund da pišam, a on preskoči u dvorište neke firme tu pored kafane.
Al' otud ide đavo s budžom, tačnije šarplaninac veliki k'o tele koji grozno reži na Svetu. Ja se odsek'o, svaka dlaka na telu mi uspravno stoji, rek'o ode Sveta. Kad kreće burazer da reži još groznije, nisam verovao da čovek može tako da zvuči bez da ima rak grla. Ker tu verovatno skonta ko je luđi, i pomeri se par metara levo, a Sveta upuzi u kućicu i zaspi. Uzmi zovi, viči gađaj kamenčićima, Sveto, Svetozare, govedo pijano. Ništa. Zovi miliciju, ne smeju ni oni da preskoče. Na kraju nekako nađemo telefon od vlasnika firme koji je umirio džukelu i uspemo da izvučemo bizgova.
A: A jes' sad. Malo- malo pa mi pričaš bajke o tom Sveti, zar nema on beše 100 kila , kako je tako debeo uspeo da izvede sve te akrobacije?
B: Stopetnes', sezona je slava. I nije Sveta debeo bre, on je više nekako, kako bih rekao...
Gust.
Romski dečiji hor.
- Đeleeem, đeleeeem, u njemuuu caaaaruje drugarstvo, eke male džafte kurafteee, onde potok onde cvet....
Zabava za ometene u razvoju.
- Sine, nemoj vise da jedeš stiropor, počinju Kursadžije.
Legendarni Top.
Voditelj i novinar SOS kanala koji svoje neverovatne komentare fudbalskih nižerazrednih liga Srbije reprodukuje tako da gledaoci imaju osećaj kao da u Petrovcu na Mlavi ne igra "Sloga" nego Barselona.
Njegove priče o tome kako je napredovao razvojni put običnog seljačića iz mesta pored Surdulice, koji je od lokalnog kluba "Dolina", preko Sinđelića i Inđije, svoj prvi pravi veliki angažman stekao u Lučanima, prevazilazi otaljavanje nalaženja informacija i prelazi u hobi iz koga se rađa ljubav prema poslu kojim se Top bavi.
Međutim, trenutak kada zanos nadvlada nad "već ustaljenim govorom" i emocije utiču da se u momentu zaboravi gde i s kim se nalaziš, diskutuješ i planiraš, desi se poneko ispaljivanje stručnog konsultanta, fudbalera Prve lige Srbije ili nekog bivšeg sudije koji komentariše da li je penal trebao da postoji na meču Proleter:Jedinstvo Putevi. Dešava se i Topu, jebiga.
Top: Neverovatna je stvar da si ti prešao iz Metalca (Gornji Milanovac) koji se bori za Jelen Super ligu i nalazi se na deobi trećeg mesta sa ekipom kraljevačke Sloge, prešao u "Seljak" iz Cvetojevca koji je nekoliko liga ispod malopre navedene.
Fudbaler: Pa, desilo se slučajno. Tamo mi je koren zasadio askurđel Gavrilo a baba želi da se vratim u rodno selo. I tako.
Top: Baka Smilja. Veliki pozdrav za baka Smilju. Pa šta radi baka Smilja? Imao sam onomad izveštaj sa meča Seljak:Brgule i rekoše mi da je jurila linijskog sudiju trnovitim prutem u 68-om minutu jer nije podigao zastavicu.
Fudbaler: Ma, baka Smilja je čudo. Uvek gleda tvoje izveštaje i ljubi ekran kad progovoriš.
---------------------------------------------------------------------------------------------
------------------------------------------------------------------------------------
Top: Ti igraš u Lučanima. Koje si ti godište?
Fudbaler: Imam dvadeset dve. Znači, devedes' prvo.
Top: I još igraš u Lučanima. A vidi ga Nejmar dokle je dogurao a čovek mlađi od tebe.
(Muk se prolama kroz studio)
Upoznao sam ga pretprošle godine u maju, na nekom Saboru Srba ovde u Berlinu.
Moja draga i ja tek dođosmo u ovo čudo od grada i, ne poznajući nikoga i ne znajući gde ćemo i kako ćemo, u jednom trenutku se obratismo za pomoć lokalnoj srpskoj zajednici; jebiga - možda neko zna nekog ko izdaje stan a da pritom ne moraš da priložiš hiljadu jebenih potvrda i levo plućno krilo k'o prokletim Švabama. Elem, naša potraga nije previše dugo trajala i na kraju nas odvede do čoveka iz naslova, čudnog ali dopadljivog čikice koji je, eto, slučajno im'o stan od 60-ak kvadrata na izdavanje, ispostaviće se kasnije stan u kojem i dan-danas živimo i srećni smo. A baš takvim - srećnim - delovao je i Herr Milorad kada sam mu prvi put stisnuo ruku, te 2012 god. na pomenutom Saboru. Ćelav, nosat, plavook, nekih 60-ih godina, obučen u crnu "adidas" trenerku - likom je podsećao na one nadrkane poštenjačine iz prizemlja stambenih zgrada koje uvek prete da će deci probušiti loptu ako im upadne u dvorište ali to nikada i ne učine, samo ga je "adidas" treša odavala da je gastarbajter, i to onaj zavetni - iz Kuršumlije. Otišao ranih 70-ih iz rodnog grada, ni punih 18 nije im'o, kaže, i od tada se svake godine dva puta vraća dole - nedelju dana za Božić, još jednom toliko oko Đurđevdana. Išao bi on i češće, al' jebiga - kome, čemu...Roditelji umrli odavno, supruga Verica pre par meseci, sin, snaja i unuci dve stanice U-banom od njega..."Moj život je ovde", veli i ne žali se kao svi ostali. "Jedu ono što se ne je', moj Beograđane. Imaju, bre, i ne znaju šta imaju al' im u krvi da gunđaju, kukaju, seru. Eh, moj Beograđane, mi smo ti Srbi teška govna...", a opet se blago smeška kad kaže to Srbi i otpija još jedan gutljaj rakije. Dade mi posle dve flaše, "da zaključimo ugovor", reče i ode da odnese unucima malo jagnjetine sa Sabora. Video sam ga još samo 2 puta posle toga. Kiriju smo mu plaćali preko bankovnog računa, nije bilo potrebe za viđanjem i uručivanjem koverte. A i ta koverta je bila "tanja" nego što je stajalo u ugovoru. "Neću da derem svoje zemljake, pa još Beograđane, hehe", prekinuo me je u pola mog ponositog Molim Vas, nemojte da..., ali me nije zbog toga osvojio. Taj čestiti, nepoznati čovek koga samo upoznao, koga smo oboje upoznali, bio je prva osoba koja je učinila da se osetimo prijatno ovde, u ovoj daljini, i da pomislimo da će na kraju ipak sve biti u redu. Jebemliga zašto, ali tako je bilo. Možda je Herr Milorad bio onaj znak od Boga poslat a koji svi mi ponekad čekamo kada se nađemo na određenoj rasputnici životnoj. Možda je i njemu tako neko pomogao kada se prvi put našao u Nemačkoj, pa je on sad "vraćao dug"...tek, nikad nisam saznao ni čime se bavio. Umro je u ponedeljak, danas smo mu bili na sahrani...
Tako se zvala keruša Mila pre nego što su joj odsekli noge.
Najbezbednije prevozno sredstvo, legenda asfalta, makadama, kopna, mora, ruski odgovor na sve fensi kamione-apartmane poput skanije, volva, mercedesa... Kabina mu nije opremljena kao soba u luksuznom hotelu, ne možeš ljudski ni da se ispružiš, kontrolna tabla i unutrašnjost je naravno gvozdena, ali zato je nekoliko godina zaredom pobednik relija Pariz-Dakar, relija Argentina-Čile i relija Svileni put, i naravno jedina je zamena za brodove-čamce-tankere, zimi, na zaleđenim ruskim rekama.
- Rusi misle da je prvo biće na zemlji bilo kamaz, i da je ono glavni razlog što su dinosaurusi izumrli. Ali kasnije su ipak ljudi uspeli da pripitome kamaz, koliko god to čudno i neverovatno zvučalo.
- Za vozača kamaza kažu da na saobraćajne znake obraća pažnju samo iz čiste radoznalosti i da nikad ne koristi pojas.
- Kamaz je poznat po tome što nije prošao kraš-test, već je polomio zid i izgubio se u nepoznatom pravcu.
- Kamaz uvek čeka iza krivine kad počnete da pretičete. Ako slučajno tamo ne sretnete kamaz, to znači da se vi nalazite u kamazu.
- Veruje se da je tenk rani pobačaj kamaza.
- Jednom rečju - KAMAZ.
Neizlečiva bolest, od koje u Srbiji na godišnjem nivou umire najveći broj ljudi.
Žvaka za pronalaženje žene svog života u prepunom klubu
...prilazi ribi u klubu prepunom znojavih tijela...
On: Hoćeš li?
Ona: A??? Šta?
On: DA TI BUDEM JAAAAA! ČUVAR TVOJIH ODAJAAAAA!!!
Ona: Uzmi me! Gužvaj mi postelju jednu nedelju!
On: Sedam noći, sedam dana bićeš milovana.
Otvoriti vrata prostorije predviđene za pušače.
Način na koji moj komšija pokazuje mržnju prema muslimanima, na taj način može da tuče i maltretira Ahmeda, Aliju ili Bahrudina i da se na taj način oseća moćno i kao pobednik. Jedini problem je kada se previše zanese pa svinje stradaju ni krive ni dužne, od pomena muslimanskih imena komši udari krv na oči pa ne zna kad da stane.
-Murate ostavi Ramiza da jede! Ostavi ga kad ti kažem! (šic, šic, šic)
Ti ćeš meni Srbiju da uništavaš Murate! AAAAAAAA Umri Murate!!! Dođi i ti Ramize svi ste vi isti!(šic, šic, šic) Ženo daj nož da koljemo.
-Nemoj Radovane, još nisu podgojeni.
-More daj nož! Šta si se sakrio tu Suade, kriješ se nesrećo! (šic, šic, šic)
