Sklapanje očiju
Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих... Склопљених очију.
Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.
Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?
Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?
Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.
Видиш, магија.
А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.
Бест је јебао живот.
Ispisati se
Poslijednji put dati koš kad se negdje igra basketa ili na času fizičkog. To ispisivanje je ritual i bez njega se ne ide kući.
De daj loptu da se ispišem.
Singularitet
Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.
Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.
Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.
Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.
Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.
Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.
Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.
Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.
Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.
Živeti na leru
Ulagati najminimalniji mogući napor koji je potreban da bi se preživelo. Često se svodi samo na disanje i obavljanje najnužnijih potreba i obaveza.
profesor: Dakle, ispit se polaže na sledeći način: 51 bod kolokvijum, 30 bodova prisustvo i ostatak usmeni deo koji nije obavezan.
Ja: A jel obavezno prisustvo?
profesor: Nije, ali vam preporučujem jer...
Ja: Ne bih ja ako nije obavezno. A šta treba za kolokvijum?
profesor: Od 32. do 147. strane. Samo ipak vam je bolje da budete na predavanjima zbog veće ocene.
Ja: Jok ja, meni šesca dosta.
profesor: Kolega sa takvim stavom nećete daleko dogurati u životu.
Ja: Nit sam planirao.
Tata, ćale i otac
Neophodna, najređa tri dela slagalice u jednosmernoj partiji kvalitetnog očinstva.
Tata je tu da ti pokaže fore sa loptom i anlaserom.
Ćale je tu da te upozori na brzu vožnju i žene.
Otac je tu da mu pružiš ruku, na kraju te partije.
Kafanska Ana Karenjina
Kad legneš mrtav pijan na pod, počne pesma "Moji su drugovi" i ovi u voziću te preskaču.
Odgovoriti istom silom
Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi!
Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...
- Dobar dan. Srećan rad. Kako ide?
- O, dobar dan, hvala. Evo teško, mučim se sa ovom bravom već dugo. Obično to brže odradim, ne znam kako ovo ovako... Da l' je ovaj lik lud ovo da montira.
- Ja se zaista izvinjavam što Vas uznemiravam u poslu, ali da niste Vi slučajno provalnik koji upravo pokušava da obije moju kuću?
- A, ovo je Vaša rezidencija? Oprostite, nisam znao, primite moje iskreno izvinjenje za onu formulaciju u vezi brave.
- Nema veze, to me žena naterala da montiram, ja nisam bio za to. Znate, i ja se sa njom mučim. Bravom, to jest, mada ni žena nije daleko od te tvrdnje, a imam ključ.
- Uh, da Vam nisam u koži! Ja to samo jednom, sada, a Vi svakog dana. Joj, gde mi je kultura? Ja sam Zvonko Kalauz, provalnik. Izvolite moju vizit-kartu.
- Drago mi je, ja sam Petar Gedora, automehaničar. Oprostićete moju indiskreciju, ali da niste slučajno naoružani?
- Ah, ne, ja sam fini gospodin provalnik, samo otuđujem Vaše stvari. Jedino ovaj pajser, ako se računa...
- Jao, pa nemam pajser pri ruci da se sada fizički obračunamo. Jedino ako biste me pričekali da trknem do podruma, imam tamo jedan, pa da počnemo.
- Naravno, nema problema. Ne uznemiravajte se ni ako je pajser rđav, primio sam tetanus nedavno. Neću morati dugo da Vas čekam, nadam se?
- Ah, pa to Vam ne mogu obećati. Da budem iskren, nisam baš najsigurniji gde sam ga ostavio, moglo bi da potraje. Ali Vi slobodno uđite, raskomotite se, skuvajte kaficu, potrudiću se da brzo dođem.
- Dogovoreno. Da pristavim i Vama kaficu?
- Uh, baš bi moglo, legla bi mi jedna onako fino. Bez šećera, moliću. Posle, ako hoćete, umem da gledam u šolju, pa kad sve to završimo, šta kažete tada na obračun?
- Vrlo rado, čekam Vas sa nestrpljenjem.
Tata ga za ruku izveo iz bolnice
Od brda odvaljena ljudina, koja jednom rukom sječe stogodišnje hrastove, a drugom jede vrelo prase direktno sa ražnja.
- U jebote, koliki čovjek suncetipoljubim! Ovaj jede prase sam.
- Buraz, ovaj kad se rodio tata ga izveo iz porodilišta za ruku, dok mu je mama ostala ležati još deset dana.
Rov kao smisao života
Катанаћо. Не примити гол. Препустити посед лопте. Не упуштати се у контре. Играти бункер. На гол мање.
Ређати пораз за поразом, уз понеки реми. Осуђен на испадање, на пропаст. На последње место у бетон лиги.
Бити задовољан са 0:1, јер, забога, могло је бити 0:3.
А само се пораз памти, гол-разлика се не рачуна у животној утакмици. Реванша НЕ-МА!
Офанзива је била у пуном јеку. Праштало је на све стране. Више није био сигуран са које стране долећу гранате и меци. Зарио је главу међу колена и једном руко чврсто притискао шлем. У другој је стезао бројаницу.
''Само да прође, само да престане'', мислио је. Људи су викали, било је прометно у рову. Учинило му се да се њему неко обраћа, али, у магновењу, није разазнавао речи. Дуго су били на овом положају и у рову се осећао сигурним.
У међувремену, капетан је наредио напад и наједном је остао сам, још чвршће стискајући бројаницу.
Његова чета је извршила јуриш, била одбијена и сада се већ, десеткована, хаотично повлачила. Војници су прескакали ров, прво мања, па онда већа група. Звук борбе је бивао све слабији, док сасвим није ишчезао. Не зна колико је прошло пре него што се коначно усудио да се усправи.
Мирис иловаче помешане са мирисом свеже крви је постао несносан и пожелео је да што пре изађе из те живе гробнице.
Горе, на ледини, све је изгледало другачије. Скидајући шлем и отресајући прашину са лица, на хоризонту је угледао велики храст. ''То мора да је запис'', помисли, и подиже поглед ка ведром небу. Удахну дубоко, те затвори очи. Није више мислио ни о чему.
Да јесте, приметио би непријатељски позадински вод који је пратио своју јединицу у надирању. Крупни кувар је опалио кратак рафал из шмајсера.
Док је неконтролисано падао натраг у ров, имао је времена само за једну мисао:
''Штета што раније не изађох из рова. Дан је тако леп. Био...''
Aorist
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se.
Šta to uradiste ?
Igrah igrice, blejah na internetu.
Da li sve naučiste kolege moje omiljene ?
Desetku dobih dragi roditelji.
Dobru ribu opalih prijatelji moji.
Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Izvlačili bi me iz nje ko mač iz kamena
Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.
- Ne razumem šta se svi lože na ovu Enu Popov. Ništa posebno...
- Sine, pa ja kad bih se zavukao među one guzičetine morali bi vojsku i narodnu miliciju da zovu da me skidaju sa nje. Izvlačili bi me ko onaj mač iz kamena, njih trijes! Na kraju bi morali bobingera da mi poprskaju sredstvom za odvijanje korodiranih metalnih delova pa da popustim.
Srodna duša
Žena za sva vremena. Žena koja pati kad i ti, smeje se tvojim glupim forama, gleda fudbal i navija iako joj baš i nije do toga... Ljubav tvog života.
Ali njena glavna osobina, ono zbog čega je baš ONA tvoja srodna duša, je to što tako dobro puši da uvlači čaršav kroz bulju.
Znaš, čovek preraste Deda Mraza
Spuštanje ideala socijalno zakržljale individue do granice malo gorčije realnosti. Ukazivanje na paljevinski karakter i nezrelo sagledavanje stvari, na nivou pajvana koji nije imao sreće da se izvuče.
Takođe, parola protiv bukvalizovanja lagodnog fikcionalnog zapadnjačkog života. Ne luči vlagu svaka cava na tebe ako prilikom predstavljanja izgovoriš prvo prezime, pa onda ime i ponovo prezime, pijuckajući suvi Martini. Nećeš igrati golf sa budućim tastom koji planira da ti kupi kuću kao svadbeni poklon nakon što si mu napumpao mezimicu. Zato lepo ustani i reci Deda Mrazu da se jebe jer je isuviše debeo da bi se provukao kroz dimnjak.
- Torima, bataljujem faks. Nije trebalo ni da upisujem, mislim, koj' će mi kurac diploma građevinskog inženjera. Mrzi me to radim, a i ova moja već ima dobru platu, dovoljno za oboje.
- I misliš da će tako večno da te izdržava? Da radi dok se ti budeš igrao LoL-a, gledao fudbal i kenjao i još da te pita šta ćeš za večeru kad se vrati s posla? Doći ćeš joj glave i popićeš, ne pedalu, već celo biciklo.
- Ne seri. Znaš i sam koliko se volimo, a pogotovo ona mene.
- Znaš, druže, čovek preraste Deda Mraza...
Akteri reklama za smoki, čokoladice i tako neke tinejdž grickalice
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Smoki, ne da ti d’odrasteš.
Nije prase radijator
Odgovor konobara kad mu svi u kafani naručuju praseće pečenje, al` ako može od rebara.
