Pametni su bili naši preci kad smisliše ovako oštru misao. Zašto ova komparacija? Bespotrebno je odgovarati, jer otkad je Sveta i čoveka, ovaj drugi pronalazi dobar pojam za poređenje sa ženom ali mu ne ide.
I Đavo je izvisio. A bio je tako strašan, i nismo mogli da spavamo kada bi ga zamislili. Zašto je izvisio? Zato što ga je žena ubedila da je brža od njega. Naravno da se nisu ni trkali. Objasnila mu je da je to suvišno i da nema šanse.
I tako je ovaj izraz ušao u anale komparacije žene sa nečim. Dok se ne rodi novi Višnjić i neki drugi Radonjić koji će mu napraviti tako jako rakiju da ovaj opeva nešto van zakona prirode: "Baci čašu moja žena Rada, polomi je na tri polovine!" Samo slep čovek je mogao ženu da razume. Bolje bi mu bilo da je bio gluv, ali Bože moj.
- Uhvatila me je na gomili sa direktorovom sekretaricom i savetnicom za odnose sa medijima! - Kako? Zar nije trebala da ide po decu u vrtić? - Što žena može iz mesta, đavo ne može iz zaleta!
Mi smo ti, brale, kanda narod pun neizvesnosti. Kad bi kaskader na konopcu sa onim štapom za ravnotežu u svetskom cirkusu imao ime, zvao bi se nikako drugačije do Srbija. Ne tako retko, nađemo se na nekom rubu. Rubu propasti, egzistencije, srama, bankrota... Eto baka moja na primer, često se nađe na rubu gaća koje mora da zakrpi. Kaže nema se za nove.
Smešno je to što svaki put skočimo sa ruba uvereni da ćemo krilima od voska obećanja i kokošijeg perja uspeti da preletimo do ravnice. I gotovo svaki put nam sunce otopi vosak, a mi se stropoštamo na dno. Pravo glavom.
Smešno je takođe što ćemo to ponoviti. Da ne kažem ponavljati. Jedan mizerni averidž u tvojoj lobanji će ti svaki put šapnuti na uvo: skoči!. A ti ćeš ga naravno poslušati, jer za ime Boga, možda on jeste averidž, ali je tvoj averidž.
Proći će tako godine lepljenja voska obećanja, padanja na glavu. Pući će ti film. Reći ćeš svom averidžu mrš u kurac. Pomerićeš se par koraka unazad sa ruba. Više nećeš videti provaliju kad god se probudiš. Nećeš lepiti krila voskom obećanja. A onda, dok si trepnuo, skontaćeš da si napustio zavičaj, i već evo petu godinu radiš u Šveckoj kao bravar za tri soma jevreja.
Najluđi lik u kasarni. On je na kraju karijere, vidi na šta je straćio život, zna da je kasno, prošao voz, to što nije hteo da se guziči još četiri godine po Vojnoj akademiji ga je koštalo dve i po sobe pri dodeli stana, upola manje plate, a za godinu-dve i penzije, i konstantnog zajebavanja od strane oficira koji bi mogli da mu budu sinovi. Doživljena spoznaja izaziva različite psihičke poremećaje. Za dozvolu za izlazak, najbolje je ipak pitati baš zastavnika...
Zastavnik A, Smederevska Palanka - Turetov sindrom ograničen na reč "kurac":
- I šta kurac, ti meni kurac, po petnaesti put uvaljuješ dežurstvo, kurac, na KPS-u kurac. A ti kurac, misliš da ja nisam video, kako ti i onaj kurac Kole kradete benzin iz Pinca kurac? - Gospodine Zastavniče... - Šta je koji kurac!? - Je l' možemo da izađemo u grad? - Terajte se u kurac!!!
Zastavnik M, Senta - delta alkoholičar, zadnji stadijum:
- A za Lađom, tudom tudom... Mađarica mlaaaada... De ste jebači... - Gospodine Zastavniče, je l' možemo u grad? - Samo ako će da jebete pičke. Je l' oćete? - Hoćemo, gospodine Zastavniče! - Dooobro! Al' dooobro da ih jebete da vas zapamte! Ništa nisi uradio ako te HIK, ne zapamte. U dupe je jebi, o zavesu ga briši i isteraj je napolje GOLU hehe... - Razumemo, gospodine zastavniče!!! - Aj Mađarice svršim ti na lice, oj Zoro Zoriceee...
Zastavnik Ž, Niš - Diogenov sindrom:
- I tako ja otišo na odmor i oni zamenili fekalnu pumpu, a staru BACILI! A reko sam onom pederu da mi takva treba za navodnjavanje na placu! Šta 'oćete vas dvojica? U grad možda? - Pa je l' možemo Gospodine Zastavniče? - Možete, samo prvo imate jednu gomilu crepova i one stare oluke što su menjali da mi utovarite u Ladu, pitao sam komandanta da uzmem. I kad se vraćate, neko je ostavio bojler pored kontejnera na raskrsnici, pa mi i to ponesite.
Simboličan otklon od svega. Zidanje barijere od svijeta koji te je upropastio. Potez kojim daješ do znanja svom umu da si se predao. Sklopićeš oči i čekati da se desi ono što mora. Sam. Pomiren. Tih... Sklopljenih očiju.
Zašto mrtvacu zatvaraju oči? Jer mu je sve jedno. Tamo gdje on putuje, ništa se ne dobija na lijepe oči. Mada, manje je jeziv sa kapcima preko jabučica. Nama. Njemu je sve jedno, rekoh.
Onaj ko te goni ne haje za tvoje muke. Bilo da je u pitanju živ čovjek, bilo da je u pitanju onaj u tvojoj glavi. Borićeš se dakako. Svi se borimo. Neko do kraja života. I onda izgubiš. Od koga? Loše misliš. Smrt je pobjeda. Nema muka jel de?
Sklapanje očiju je pobjeda. Simbolična smrt. Samo, sklopljenih očiju možeš umrijeti milion puta. I svaki put pobijediti. Onog trenutka kad dokažeš sebi da više ništa nije važno, da mogu da ti urade šta požele, pobijedićeš. Sebe. Njih. Postaće nebitan onaj kome duguješ. Neka dođe, nek ti polomi prste. Može. Nećeš mariti za zvjeri koje ti pohode snove. Neka dođu, nek te prestrave. Na kraju krajeva, umro si. Šta mogu da urade mrtvom čovjeku?
Umro si. Sklopio oči. Sad ide finta. Naučena iz video igrica. Prosta. Otvori oči. Progledaj. Rodio si se. Po milioniti put rođen opet vidiš svjetlost. Čuješ zvuk. Osjećaš miris. Umro si a nisi satrunuo, rodio si se a ne nisi usrao pelene. Vidiš, magija.
A sad sklopi oči, predaj im se. Pa se opet rodi i raduj se, jer život je radost. Dar. Samo je nekada teško, zato uči finte da ga zajebeš. Kao Džordž Best mutave bekove. Best je jebao život.
Stanje koje se može opisati kao mešavina manične depresije i PMS-a. Uobičajeni simptomi su mučnina, dijareja, racionalizacija, nagle promene raspoloženja koje se manifestuju u vidu bezrazložnog smejanja i plakanja. Prisutni, ukoliko se ne prepadnu, mogu da uživaju u jedinstvenom performansu, svojevrsnoj adaptaciji Pekićevog "Besnila".
Dan pred ispit.
8:00h Okej, sad popijem kafu i krećem. Treba da ponovim 400 strana. To ću opušteno završiti do 7. Taman, odgledam neki film posle, opuštencija.
14:00h O, jebem ti sunce, imam još 300 strana, ali, ajd sad ide lakši deo, to ću brže.
17:00h Još 150 strana. Super! To mi je još 3 sata posla, super. Tra la la.
19:00h - Sine, hoćeš nešto da ti donesem? - PUSTI ME! NE DIRAJ ME! MRŠ MRŠ MRŠ!
20:00h (100 strana do kraja) Proliv.
21:00h (70 strana do kraja) - Sine, evo ti jagode sveže, da se malo okrepiš. - Jao, maaama, baš si divnaaa. Buaaaaaaaaa! Čime sam ja zaslužila da imam tako divnu maaaajku. Šmrc. Šmrc. (mama zbunjena, polako unatraške izlazi iz sobe)
01:00h (5 strana do kraja, oči k'o u sove, mozak u stanju između hipoksije i ekscitacije, soba zadimljena, prazne limenke Guarane po podu, halucinacije učestale) Odoh ja da spavam, ovo ću sutra pred ispit.
Ovo obično kažu osobe koje rade neke stvari na koje ih niko nije naterao, a za koje misle da su krucijalne za opstanak univerzuma.
-Cimeru,pa kakvi su ono posteri u mojoj sobi? -Primetio sam da ti je soba malo beživotna, a i ti si mi nešto ufitiljio. Pa ja ne budem lenj, iskopam tu nešto i zalepim! -Pa da brate, ali poster Borusije Dortmund sezona 97-98 i originalne postavke serije 'Zvono kao spas'...I otkud Jelena sa dva L i Đorđe David na istom posteru?
-Zdravo,komšo! Znaš onaj novi što se uselio u sedmicu? Na prvi pogled fin. Meni malo mrčkav. Ne budem lenj,raspitam se kod Bože u SUP-u...ispostavi se da je bio 20 dana u Maroku. Šta on tamo traži...Ili prodaje naše tajne Marokancima, ili švercuje neke opijate! -Pa konsultuj Vikiliks, garant ga spominju.
-Znaš onu što smo vid'li u klubu, a nisam smeo da joj priđem. Ne budem ti ja lenj, učlanim se u grupu 'Tarzanija klub' gde smo bili. Pogledam slike za datum taj i taj. Vidim sliku njenu s drugaricama, drugarica tagovana, ona nije. Udjem na profil drugarice...3450 prijatelja. I jedan po jedan, nađem ti je ja tu oko 2h...Jebi ga preziva se Žariprčić. - ...
Ne, ne poznajem. To što studiram na Ekonomskom, živim na jebenom Vračaru, imam ribu iz Novog Sada i što sam bio u prokletom Pragu na ekskurziji kao klinac, ne podrazumeva da i sa jednog od ovih mesta jebeno znam nekog tamo tvog ortaka sa stonog tenisa, poznanika iz KUD "Abrašević", garija sa EXIT-a ili brkatog kelnera koji ti to pivo verovatno nije naplatio zato što je derpe. Da - išao sam u OŠ "Duško Radović" ali ne - NE ZNAM nikakvu jebenu Milicu Mugonju koju imaš u svojim prijateljima na mrtvom Fejsbljuku. Šta? Bio si u Minhenu? Ne seeeri...E, onda sigurno znaš Helmuta što prži kobaje na uglu Mark i Brandenburger štrase! Kul lik, lično ga upozn'o...
- E, brate, otkud ti? Nisam te vid'o sto godina, jebote... - Ma, bio u Togou šes' meseci, radio u nekoj poljskoj bolnici. Vid'o oglas na nekom forumu, bila dobra kinta i ja otiš'o... - U Togou, a? Je l' poznaješ onda Abagebe Abasija? Ja i on ponekad pikamo Kanter preko neta...
Mladost ludost. Ne razmišljaš mozgom, nego nižim organom. Ona (ženka) ti mahne repom, a u tvom hipotalamusu se luči neizmjerna želja za probojem kroz vaginalni prostor. A ti, mlad, zdrav, piješ sok od cvekle svaki dan ne bi li ti se poboljšala cirkulacija krvi i na taj način stvorio od sebe jedrog mladića sa jebačkom dekoracijom i da bi u selu predstavljao porno ikonu. Radiš sklekove, trbušnjake, trčiš uz njivu-niz njivu k'o neslan ovan, a komšije se okreću za tobom sa izbuljenim očima k'o sova iz Guarana reklame čudeći se tvojoj volji za napretkom. Svaki dan ga bacaš u nesvijest tako jako da se izlučevina salije do podruma, a ostatak ode kroz kanalizaciju do na kraj njive, pa onda noću sanjaš kako hiljade spermića idu odozdo prema tebi govoreći: „Tata, tata“. Počeneš gubiti na kilaži, izgledaš k'o mršavo svinjče kad se pusti u tor pa počne da ganja prasicu i onda skontaš da ti je to dosadilo i da želiš nešto novo. Želiš turiti.
Tog dana, ćale ga je smarao nekim poslovima. Valja prozore promijeniti i ubaciti nove od PVC-a, lafo to je sada moda. Sunce upeklo k'o zagorjela tava, čini se k'o da je ispala žiška iz pakla i to pravo u njegovu avliju. Uprti prozor, a ona plastika vrela, možeš jaja na oko na njoj ispeći. Ali hajde, otac je to, moraš mu pomoći da ne bi kasnije rekao: „Bolje da sam u šljivić bacio, nego što sam tebe napravio“. Jest da mu je mrsko, al' ko ga jebe. Šuti i trpi. Kad eto ti neko auto dolazi u komšijinu meraju, onog istog komšije koji se preselio u Sarajevo i stavio kuću na prodaju. Bijeli Golf dvojka, nepoznata lica, mada mu vozač liči na Eru Ojdanića iz najboljih dana. Izlazi on, žena mu (pretpostavlja) i mladi sin, a u Golfu i dalje sjedi ona. Iz daleka izgleda kao i svaka druga, jebiga. Kaže ćale: „Evo stigle nove komšije, ajmo da se pozdravimo“. Konta u sebi: „Da nisu došli, ne bi ni rekao da stanemo“. Dobar dan, dobar dan. Tako i tako, upoznavanje, ovo ono, sve pet. Tačno je, to su nove komšije. Kad izlazi ona iz auta.
Da, ona, očit primjer brđanke, djevojke pred kojom objesiš jezik do poda, a stožina ti se pretvori u neuračunljiv objekat koji se vrti po gaćama k'o vatrogasno crijevo kad je pod pritiskom. Ne zna čovjek gdje bi prije pogledao. Da li u rumenu dojku koja izviruje k'o proleter iza grma kada želi da zaskoči žrtvu, ili pak u guščetinu utegnutu od kopanja? Lice bez bora, raspletena kosa izgleda k'o cvat hibridnog žita, a oči joj zelene. Zelene, jebote, ej... Uz malo zakašnjenje, pruža ruku na kojoj su se ocrtali žuljevi od trodnevnog cijepanja hrastovine. Ona mu reče ime, uz prelijep osmijeh na licu. Uslijedilo je, naravno, obilaženje njihove nove kuće i još detaljnije upoznavanje sa istom. Njen otac ga zamoli da im pomogne da istovare stvari. Kaže da ima tri kamiona ukupno, pa će mu platiti to što radi. Konta: „Jebote pare, đesi punac, šta ima?“ Pristane, naravski. Ko ne bi, jebote... Odjednom dobi volju za poslom. Ućeraj i prozoru i suncu i malteru i onim potomcima iz njive što ih je sanjao. Samo bi u nju gledao. U međuvremenu, sabralo se tu još raje, valjda njihovi rođaci i prijatelji. Pomažu svi da se skuće, a on najvrijedniji. Čas na spratu, čas u prizemlju, čas u šupi. Razbac'o se k'o đubre po njivi. Ocu nije jasno šta bi hajvanu odjednom. Završiše to oni očas posla. „Sjedi malo, koji ti je kurac, oguli jabuku“, govori mu neki glas iznutra. Za čudo Božije, posluša.
Traži je pogledom. U jednom trenutku pogledi im se ukrstiše. Sipaju iskre k'o iz Bosh brusilice kada je bravar poćera preko šipke. Silazeći niz stepenice čuo ju je kako rodici šapće: „Jest lijep momak“. Gotovo, jaro! Prođe neka dragost kroz njega k'o grnjača kroz planinsko selo. Da li je ona ta? Ta kojoj će surduknuti soklendžu iz zasjede, a ona će ga rado pustiti da obiđe njena prostranstva i upozna Nju, Njenu svetost Vaginu.
Prošlo je neko vrijeme od dolaska novih komšija, stvari su legle na svoje mjesto. Vratio se starim navikama, nolajferisanju preko dana, a hodanju i kucaniji po noći. Razumljivo je to. Preko dana po onoj ljetnoj žegi imaš utisak kao da si u nekom western kadru kada prođe pokoji plast sijena preko šljunkovitog puta. Nigdje nikoga. Zato noću oblijeće oko konine kuće k'o mačak oko vruće kaše. Stara fora bacanja kamenčića u prozor uspijeva pri dozivanju mladog čeljadeta koje docnije odvodi u prostranstva noći, sjedeći na hladnom betonu od kojeg mu se čmar ucrva, a nije pojeo ni kap pekmeza kao zaštitu od pojave glista. No, boli ga đon, svakako i ne misli o tome dok provodi vrijeme s njom. U jednom momentu, vatra između dvoje čednih živinčadi se uzbrka, te u trenucima dok mu ona razgibava jezik k'o domaćica kada razvija jufku, on se odluči da pređe rukom preko, od branja krušaka i jabuka po jarkom suncu, potamnjenih leđa, pa sve do brushaltera. Uze je u naručje i baci u obližnje sijeno. Radnja se dalje nastavi po scenariju iz starih švedskih porno filmova, dok u pozadini kokoši skaču po kocu i kokodaču, a mjesečina stvara ugođaj seoske idile. Svršetak.
Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …
Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.
Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.
Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...
Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?
A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?
Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.
Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.
*
Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.
A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.
