Izvor ponižavajuće nekreativnosti i nepodnošljive dokonosti!

Rogobatna reč ali do savršenstva dobro opisuje stanje duhovnog ništavila, mentalne lenjosti i unutrašnje praznine.

To je teška bolset koja se teško podnosi, a naročito teško ako oboleli po svaku cenu ima želju da bude kreativan, produktivan i nadasve KORISTAN.

Ne treba ga kriviti. On se nalazi u mračnom tunelu i ne vidi izlaz. Treba naći načina da mu se nekako osvetli put.

Bezidejnost nije nova bolest. U bljeskovima su se epidemije ove bolesti pojavljivale na različitim prostorima i u različitim vremenima. Pojavi se pa zgasne, ali nikako spontano i bez lečenja. Za divno čudo leka za ovu bolest ima i takoreći on je sveprisutan. Recepata za lečenje ima u mnogo nijansi, ali kakav god da je recept on uvek sadrži jedan čarobni sastojak a to je RAD.

Dede i babe, barem ovi moji, su bili ljudi na samoj granici ekstremne vidovitosti. Gotovo uvek su nas čekali na kapiji kada naš “kec” pun kao autobus pridje njihovoj kući. A možda i nisu bili vidoviti nego su nas tamo čekali satima dok ne stignemo. Svejedno, oni su čekali na kapiji, a mi smo konačno stigli. Onda bi usledilo 4-5 dana urnebesnog provoda koji bi započeo vožnjom prastarog Opel kadeta po dvorištu na užas svega što je pernato. Izazivali smo takvu paniku medju kokoškama i ćurkama da je panika posle zemljotresa u Kobeu prava zajebancija u odnosu na ovo. Usledilo bi jahanje prasića, kupanje u blatu, branje ISKLJUČIVO ZELENOG paradajza i utvrdjivanje da li je Sava Savanović još uvek u ambaru ili se siroma negde preselio. Ni danas ne mogu da odgovorim sebi zbog čega je branje crvenog paradjza tako dosadno i neprivlačno.

Dok je naš pir trajao baka je servirala na stotine djakonija, poslastica i starinskih kulinarskih čudesa za koje, i dan danas, tvrdim da vrede milione dolara. Vatromet boja, ukusa i mirisa. Jeli smo do pred samu granicu pucanja naših malih stomaka. Ni danas mi nije jasno kako preživesmo to prežderavanje.

Mali popodnevni predah, dan u smiraju, pa pošto je deda završio ozbiljne razgovore sa matorcima, započinjao je sve one istinite i izmišljene priče namenjene nama. Nije da je dedina priča bila nezanimljiva, ali posle onog jurcanja i one hrane, neko odozgo sa nebesa je sišao i uzeo naše male mozgove i odložio ih negde na 14-16 sati, a posle toga nam ih tiho i uredno vratio kako ništa ne bi smo primetili kad se probudimo. Spavali smo i ništa nismo sanjali. Svaki sledeći dan se ponavljao već opisanim sledom dogadjaja, ali je uvek bilo podjednako zanimljivo kao da se prvi put dešava, sve do povratka u moj mali provincijski grad.

Kad sam pre nekog vremena prolazio tim putem nisam baš očekivao da me na kapiji čekaju baba i deda jer su oboje odavno mrtvi ali se jesam nadao da ću videti istu onu kuću i dvorište sa nekim drugim starim parom. Sigurno bih svratio kod njih da popričam o uspomenama i da mi dozvole da mi budu baba i deda bar na jedan dan, ali ništa od toga. Čak sam imao problem da tačno lociram mesto gde sam provodio sve te lepe trenutke. Kada sam konačno uspeo da se dobro i precizno orjentišem shvatio sam da je na mestu gde smo jurili kokoške i ćurke sada benzinska pumpa. E do kurca, pomislih i dodadoh gas.

A Sava Savanović se definitivno negde premestio i sada nikako ne možemo da mu udjemo u trag. Nije valjda lud da sedi u rezervoaru za eurodizel.

Јебање, само мало суптилније.

Barijera, prepreka koju nećeš preskočiti. Test koji nećeš položiti. Nalazi se u vlasništvu žene koju gilipteri iz kraja od milošte zovu smrt u boji. Ona neće tebe. Hoće Mikelandjelovog Davida sa velikom kitom, ćosavog Šona Konerija, dlakavog manekena koji pije pivo posle roštiljanja kod kuma na vikendici. Pušača belih zuba, bogatog besposličara ili jevreja nacistu, ali tebe neće.

Na pogrešnu nogu prohodala, na kriv kurac nasadjena i uvek najglasnija. Kada dotraje i ofuca se, izgubi jedini adut na koji je mogla da uhvati svoj primerak iz ženskog časopisa, tada joj mama najakari sina svoje radne koleginice. Lokalnog nedolečenog narkomana bez zuba, koji honorarno vozi treber i stajsko djubrivo za poljoprivredno industrijski kombinat pred stečajem.

Od ovakvih iskusni beže kao jehovini svedoci od dobermana u seoskom dvorištu.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Najgora moguća opaska debeloj devojci, kojoj su pomenute jedini atribut, koji ona obavezno uvek stavlja u prvi plan.

Osoba koja manipuliše manipilatora, vlada vladarem i drži konferenciju predsedniku.
Jedini razlog što sama nije na toj funkciji je što na zadnjem sedištu ima više prostora za baškarenje.

Ne, nije piti mešane vino i koka kolu, već je jedan od mnogih naziva za snošaj, sa muškog ugla. Ako se ikada zapitate odakle toliko izraza (pogledaj zigovanje), shvatite da prosečan tinejdžer pomisli na sex preko 700 puta dnevno, a isti taj tinejdžer 700 puta dnevno shvati da se to neće desiti uskoro, i onda sedi i izmišlja izraze da leči depresiju.

Ekipa koja bez obzira na uzrast, poreklo, zdravstveno stanje, bračni status, izgled, vremenske prilike i raspoloženje ima tokom celog dana jednu jedinu temu - SEKS.
Priča se svodi na takmičenje ko će napraviti efektniju izvalu. Tema je nebitna, samo dok ima seksualnu konotaciju. Prolaze čak i gej fazoni: "Nek mi neko doda macolu, ne mogu nikako da zabijem ovu ekserčinu!" - "Ma samo se ti okreni, zabiću ti ga ja očas posla!"
U pauzama između priča eventualno se i odradi neki poslić, jer jebi ga, ne možeš da pričaš (slušaš) i da radiš u isto vreme.

Најгора врста сарказма и најиритантнија особина у супруге. Презентује се помало подјебавачким питањем, или констатацијом, уместо једноставном наредбом коју би одма' разумео.

Element manje poželjan i od smeha, vetra, ptičjih govana, blata, razblaženog vina, groblja na kom je zabranjeno unošenje hrane, loše reči o pokojniku, šminke na licu žene i drečave odeće i obuće. Zajedno.

Ритуал којим просечна девојка наговештава да силази на следећој станици.