Dede i babe, barem ovi moji, su bili ljudi na samoj granici ekstremne vidovitosti. Gotovo uvek su nas čekali na kapiji kada naš “kec” pun kao autobus pridje njihovoj kući. A možda i nisu bili vidoviti nego su nas tamo čekali satima dok ne stignemo. Svejedno, oni su čekali na kapiji, a mi smo konačno stigli. Onda bi usledilo 4-5 dana urnebesnog provoda koji bi započeo vožnjom prastarog Opel kadeta po dvorištu na užas svega što je pernato. Izazivali smo takvu paniku medju kokoškama i ćurkama da je panika posle zemljotresa u Kobeu prava zajebancija u odnosu na ovo. Usledilo bi jahanje prasića, kupanje u blatu, branje ISKLJUČIVO ZELENOG paradajza i utvrdjivanje da li je Sava Savanović još uvek u ambaru ili se siroma negde preselio. Ni danas ne mogu da odgovorim sebi zbog čega je branje crvenog paradjza tako dosadno i neprivlačno.
Dok je naš pir trajao baka je servirala na stotine djakonija, poslastica i starinskih kulinarskih čudesa za koje, i dan danas, tvrdim da vrede milione dolara. Vatromet boja, ukusa i mirisa. Jeli smo do pred samu granicu pucanja naših malih stomaka. Ni danas mi nije jasno kako preživesmo to prežderavanje.
Mali popodnevni predah, dan u smiraju, pa pošto je deda završio ozbiljne razgovore sa matorcima, započinjao je sve one istinite i izmišljene priče namenjene nama. Nije da je dedina priča bila nezanimljiva, ali posle onog jurcanja i one hrane, neko odozgo sa nebesa je sišao i uzeo naše male mozgove i odložio ih negde na 14-16 sati, a posle toga nam ih tiho i uredno vratio kako ništa ne bi smo primetili kad se probudimo. Spavali smo i ništa nismo sanjali. Svaki sledeći dan se ponavljao već opisanim sledom dogadjaja, ali je uvek bilo podjednako zanimljivo kao da se prvi put dešava, sve do povratka u moj mali provincijski grad.
Kad sam pre nekog vremena prolazio tim putem nisam baš očekivao da me na kapiji čekaju baba i deda jer su oboje odavno mrtvi ali se jesam nadao da ću videti istu onu kuću i dvorište sa nekim drugim starim parom. Sigurno bih svratio kod njih da popričam o uspomenama i da mi dozvole da mi budu baba i deda bar na jedan dan, ali ništa od toga. Čak sam imao problem da tačno lociram mesto gde sam provodio sve te lepe trenutke. Kada sam konačno uspeo da se dobro i precizno orjentišem shvatio sam da je na mestu gde smo jurili kokoške i ćurke sada benzinska pumpa. E do kurca, pomislih i dodadoh gas.
A Sava Savanović se definitivno negde premestio i sada nikako ne možemo da mu udjemo u trag. Nije valjda lud da sedi u rezervoaru za eurodizel.
Lepo, nabijeno emocijama...ja na sreću iako sam odrasla poodavno, još uvek imam baku i deku kod kojih odlazim na selo, a posete iz detinjstva su mi bile vrlo slične tvojim. Strah od Save nas je onesvešćivao svako veče, onako ispod perjanih jorgana između bake i deke, gde je bilo sigurno i toplo...eh +++
brate jeste emotivno, ali je i zabavno.
Najvise mi se svidja ovo
Ovo je prava def za te idilicne posete bakama
Ni ja ne volim ove srceparajuce stvari, ali ovaj tip ima sanse da bude jedan od vanzemaljaca ovog sajta
Nije tamo isto sada, mada je i kuca tamo, i nista se nije promenilo spolja. Eh, da je barem baka ziva, pa ne bih ni zakerao da bude bas isto :(
AAAA HAHAHAHAHAHA MISLIM DA JE OVO NAJBOLJA DEFINICIJA U POSLEDNJIH NEKOLIKO DANA! BRAVO +
Sava je pobedio!+,omiljeno :)
PS:i mi(moja braca i ja) smo ga jurili pre nekih 13-14 godina,ali bi nam se uvek izmakao u posledjem trenutku!:D
Defke su ti kao eseji, duge, opsirne, ali vredi ih procitati kada covekima slobodnog vremena. Odlicne su. Nadam se da ces se ponovo vratiti na sajt (nema te 2 nedelje), da bismo procitali jos ponesto iz tvog repertoara :) +
+ ljubomorna sam! Zasto moji matori prdeži (pardon baba i deda) ne mogu da budu ovakvi ljudi kao tvoji?