A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
O, da, prođe osnovna, prođe srednja škola, a vaš najveći uspjeh u društvu i uopšte životu su petice i žuljevi na guzici od stalnog praćenja časova, dopunskih nastava, učenja kod kuće... Niste vidjeli ni ž od života, a treba da upišete fakultet, da postanete akademski građani. Kako pobjeći iz svog tijela i izbrisati prethodne godine života u kojima ste bili praktično biljka u odjeljenju koju niko ne primjećuje, samo se ponekad sjeti da postojite? Kako pokazati da i vi možete da budete živahni i da budete stoka ponekad? Lako - upisati fakultet van vašeg grada, van domašaja i kontrole roditelja.
Tu sve počinje. Nalazite sobu, po mogućnosti u studentskom domu jer ste, jelte, odličan đak, upašćete na budžet. Dobijate cimera ili cimerku i onda kreće ludnica. Na predavanja se ne ide, jer ste preslušali 12 godina sve moguće profesore i časove koji su održani, ma da, šta će vam to, učićete pred kolokvijum. Ponašanje vam liči na nešto poput psa koji je pušten s lanca posle jako dugo vremena. On trči po dvorištu, lomi se, udara glavom u drvo, skače po kolima, po stolovima, prevrće stolice, juri sve što se kreće, čak i pčele, on je toliko neiživljen da ima energije nalik na Obeliksa koji je upao u kazan sa čarobnim napitkom.
Osnovnu kulturu ste izgubili, valjda je ostala u busu kada ste onoj baki opsovali sve živo kad je krenula da vas pita da li je pored vas slobodno mjesto. Bravo, uspjeli ste, sada ste jači za nijansu. Zašto biste persirali starijim od sebe? Pa to je za štrebere neke tamo, ali vi niste to, vi ste super-uber-kul student, čiji su roditelji daleko.
Uglavnom vaš studentski život se svodi na prvu godinu fakulteta gdje ste kul, faca, vi jebete svojom kuloćom, pijete, lomite, ne dajete ispite, u slučaju da ste žensko postajete kurva koja HOĆE DA UŽIVA U ŽIVOTU što obično znači da spava sa svakim bez obzira na mišljenje drugih uz naravno podrazumijevano alkoholisanje i uzimanje lakih droga. ALI, veliko ALI, sva kuloća pada u vodu dana kada se polažu računi roditeljima, kada treba pogledati u oči ljudima koji rmbače i rintaju da biste vi rončili danima i da biste pokopali njihov ugled, taj dan dobijate novu kožnu ogrlicu i nov, jači lanac kojim ćete biti vezani dok ne osnujete svoju porodicu, gubite povjerenje kao gazda koji ga gubi kada ga pušteno pašče ujede za ruku. Bravo, uspjeli ste u životu.
Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.
Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.
"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.
Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.
Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...
A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...
Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.
Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.
Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...
Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.
nešto superkul. samim tim što leti je kul, a činjenica da jebe pride istovremeno ga čini još kuljim, ili superkul. superlativ je "leti, jebe i pije piva", a ultrasuperlativ bi mogao da bude predstavljen sa "leti, jebe, pije piva i pljuje". pogledaj sokolski.
Svečana gozba za voluharice. Još ako je voluharica mazohista, agoniji nikad kraja. Sam pistaći je u suštini totalno fušarski odrađen još od majke prirode/bogaoca a u saradnji sa multinacionalnim humanitarnim fondovima za angažman male afričke dece za doživotno branje pistaćija sa svog drveta u svom ataru u zamenu za vakcinu protiv kolere i lepre, pistaći postaje poluprozvod koji umesto da prođe kroz bar još jednu fazu obrade (grubo skidanje štroke), opušteno se plasira na tržište i zahvaljujući auri egzotike, makrobiotičkoj zrnastosti i neazsićenim mastima, dakle zdravlju (na stranu 20% soli u suvoj materiji), a sve to uz rezon skupo je znači dobro je, postaje elita među grickalicama kome glupi, dosadni kikiriki može da se sagne.
- Dobrodošliii! Ivolte, uđite, cok-cok-cok! Sedite... ko šta pije? - Pivo, pivo, pivo, pivo, pivo, čaj od kantarionove dušice, pivo, pivo. - Evo saće, ladno ko dedin kurac, čaj nema odjebi. Poslužite se pistaćijem... - Vau brate, pistaći, koji buržuji ove Polumente jbt. Daj tu vanglu vamo.
... Posle dva sata davljenja pistaćijevim školjkama, zabijanja istih pod nokte do granica izdržljivosti Malog Radojice i jebanja majke nedovoljno otvorenim primercima ove plemenite biljke, svi leže na podu usana rascvetalih kao u Luja Armstronga, polomljenih zuba, krvavih nervnih završetaka na prstima i pre svega izmučene duše. Pistaći je pobedio. Od one vangle ostala je duplo veća zapremina ljuštura neprimetno manje težine na štetu jestivog materijala. A na stolu naramak jebenih pistaćija hermetički zatvorenih u oklop koji sačmarom ne bi razneo.
Onaj moron što pije čaj: E, jel imaš neki bonsek, cirkular, hilti bušilicu, nešto dotvorimo i ove, možda oni nisu užegli jbg?
Ne računa se u evrima i dinarima, ne računa se u brojkama i nema zarez iza celog broja. Nema korist ni za kog drugog osim za osobu kojoj je to jedina prava vrednost. Nema količinu, kvalitet i kvantitet. Može biti bilo šta... Od jednog običnog dotrajalog ručnog sata pa sve do šnale koju je zaboravila kada je išla kući. Može biti samo pogled. Slučajan. Pogled koji je rekao sve, i nije rekao ništa. Niko ne zna za njega, ali ima vrednost. Onu pravu. To te ispunjuje. Daje ti snagu da uradiš još jedan sklek u životu prepunom sklekova gde su ti sve nevolje na leđima. Nevolje koje su teške. Ali nevolje ne znaju za tvoju pravu vrednost.
Prava vrednost. Samo delić univerzuma za druge. Za tebe ceo univerzum.
U osnovnoj školi, uvek je sedeo u prvom redu, uredno odmotavao svoj sendvič sa povrćem spakovan u kariranu salvetu. Od petog do osmog razreda je bio član svih sekcija, redom od tkačke do sekcije za domaćinstvo. Frizuru je uvek gonio na stranu, nikada nije ostao na fudbalu posle škole. Srednju je upisao, od kuće do škole je znao samo jedan put, dok smo mi smrtnici pokušavali da nađemo potencijalnu udomiteljku naših, od nejebice suvih, tetreba, on je čitao sabrana dela Aristofana. Završio je srednju školu, upisao prava, na budžetu naravno. U domu je prijavljivao sve redom koji su pravili buku veću od 25 decibela - pobogu, mora se učiti i više nego što profa traži, neispunjene roditeljske ambicije ne stvaraju ljude, nego trkaće konje na hipodromima. Završio fakultet, istažirao, na svako izdrkavanje šefa reagovao osmehom konkubine, od tada su ga ljudi viđali isključivo u plavoj košulji, sivom kaputiću, sa frizurom nepromenjenom još od osnovne škole. Na prvoj večeri kod roditelja svoje devojke nije srkao, uljudno je pričao o pesmama Branka Radičevića, Marksizmu i revoluciji, jedine teme u svemiru koje bi mu strast bar malo probudile, jedino tada je bar malo ličio na čoveka, a ne na uplašenog hladnokrvnog reptila. Oženio se, dobio dvoje dece, starijeg sina, mlađu kćerku. Odlični đaci. Nikada nije ostao sa ekipom posle posla, nikada nikome nije posudio para. U pedesetim dobija hronične probleme sa prostatom, do tada je već postao vlasnik dve plakete za najvrednijeg radnika kolektiva, koje stoje u memljivoj kožnoj torbi, istoj onoj koju je imao kao mladi pripravnik. Igra šah. Umire.
Razočaravajuće pitanje koje sam sebi postavi redak predstavnik ljudske vrste koji je imao čast i nesreću da spozna kako je to kad se obrne krug. Shvatio je da mu je i previše decenija trebalo da taj krug obrne, da bi došao do tako jednostavnog zaključka - ne možeš osetiti ukus jagoda dok ih ne probaš, pa makar ti ga i sam Andrić opisivao. Ne možeš uživati u ukusu jagoda ako ih gutaš samo da bi se pohvalio da si ih jeo... Jednostavno, budi čovek. I čak i kada sva čulna zadovoljstva doživiš, opet ti nešto nedostaje. Ništa bez duše.
Tucač je udarao po kamenu dok ga je sunce pržilo. Pomislio je da nema jačeg od Sunca i toliko jako želeo da postane Sunce, kad mu se želja i ostvarila. Pržio je po onim dole tucačima kamena, naslaćujući se što nije tucač, a znajući kako im je teško. Pržio je tako sve dok mu se nije isprečio veliki oblak, a on shvatio da ima i jačeg od Sunca pa poželeo da bude oblak. Prekrivao je, kao oblak, i upijao zrake sunca sve dok ga nije razbio vetar. Postao je i vetar smatrajući da je tu kraj, i da više ništa nije jače dok je nesmetano šibao nebom, lomio oblake i nosio krovove kuća, a onda naišao na stenu koja ga je prepolovila; nije joj mogao ništa. Stena je jača. Postao je stena, Sunce mu nije smetalo, lomio je i oblake i vetrove. A onda je odjednom osetio bol, i čuo odjek udaraca koje mu je zadao tucač kamena, brišući znoj sa čela. Shvatio je da ne može da iskoči iz sopstvene kože, i zapitao se da li uopšte i treba. Sve može da postigne, i cvet će u steni da nacrta toliko verodostojan da će se neki zaleteti i da ga uberu. Ali, miris je ono što taj cvet, za razliku od pravog, neće imati.
Uspeti u životu i postati neko i nešto, a opet ostati nepromenjen i dosledan sebi, ne izvitoperiti se pod teretom uprtih očiju. Izdići se iz rulje i sam tim distancirati od žgadiluka i gadosti sa njim uvezane. Rabota na koju se retko ko usudi, a još ređe ko uspe u tome, jer da bi izgradio ime moraš napustiti običaje, biti ludo pametan i skoro pa glupav da rizikuješ odbacivši sve, i biti sposoban da ponovo izgradiš, jednom rečju - obrnuti krug, a za to se mora imati hrabrosti, i to one najveće: da se odbace šarene laže, strah od kazne za nepoštovanje bapskih dogmi i da se progleda svojim očima. A međ' svetom je oduvek bilo više kukavica nego glupaka.
Postati neko i nešto, a ne glumiti besne gliste i parati nosem oblake - e tu se, bato moj, pada - odoleti izazovu pišanja po sirotinji mogu samo izrodi čovekovog semena, e tu je mesto gde pravi razlika između lika koga je opizdio pot asova i malo lude sreće i tu je gde je, i čoveka, koji je zaista poseban: po svim faktorima izrod iz statistike koja opisuje plebs, koji ne jebe živu silu, koji je rođen da fura po svome, i kad je bio sasvim sam u svojoj borbi video jasno svoj cilj i kada je logika padala, preživeo sito i rešeto, i konačno ostvario.
Izgraditi ime je glagol koji ipak živi od žgadije, koja priča, i u bunilu trabunja o delima Posebnog, ali poput pećinskog čoveka koji se bojao i divio vatri a ič nije razumeo, žgadija se pomalo divi, ponajviše boji, a vrlo malo razume. Rulja priča o jedino o onome šta vidi i opipa svojim masnim prstima, a poštuje jedino ono čega se boji. Onaj koji je izgradio ime nikada nije pričao, živeo je i video neke stvari i mnogo pre nego što je rulji postalo očigledno. Tu je sva razlika.
