Rečenica u američkim filmovima B produkcije nakon koje možemo očekivati litre krvi. Rečenica koja, izgovorena negde na sredini filma, nagovesti da je scenarista batalio sve pokušaje da genijalnim zapletima od ovoga napravi film za Oskara i konačno rešio da publici da ono što je publika htela - sirovo nasilje.
Nema veze što je glavni zlikovac samo u prvih pet minuta pobio pedeset ljudi nekim novim supertajnim oružjem, što ima nuklearnu bombu ili slično. Jok. Za glavnog glumca to su izgleda svakodnevne pojave koje ga i ne potresaju previše.
Al kad glavnom glumcu udari šamar, opsuje ga ili izvređa majku, onda postaje lično. Ako ga, ne do Bog, uvredi na rasnoj osnovi, onda smo sigurni da se zlikovac ne vraća u eventualnom drugom delu filma. Jer, ta sitna uvreda koja u realnom životu može da povredi jedino krajnje sujetnog zajedljivog sitničara, kod glavnog glumca budi toliki gnev da zaboravi na sve obzire i vrati šefu značku i službeni pištolj da bi mogao da se obračuna sa zlikovcem bez da ga koče pravila službe.
- Stivene Sigale, sovjetski terorista ima nuklearku i preti da će da sravni Menhetn! - Dobro, evo, samo da jedem, pa ću... - Drži i pedeset ljudi kao taoce, ako ne računamo onih tries što ih je već pobio! - Dobro bre, samo da jedem, šta ti je... - A kad smo mu rekli da ćemo da te zovemo, on se nasmejao i rekao da si matori peder! - Šta je bre reko?! E, sad je postalo lično! Deder mi onaj mini top iz podruma prebaci u gepek!
Primitivna sredina ne postoji, postoje samo primitivni ljudi, a takvih ima u svim sredinama. Međutim, za pojedine beogradske gospođe (dame), to što neko nije rođen u Beogradu čini ga primitivnim, jer je zaboga, sa 19 prvi put video tramvaj, prethodno prvi put ugledavši zgradu sa više od 4 sprata. To što neko dolazi iz takve "primitivne" sredine postaje joj glavni argument u raspravi, koliko god da dotična gospođa nije u pravu. To najbolje znamo mi dođoši. Istina, nailazimo na odličan prijem kod većine, ali opet neki misle da su Bogom dani jer su "prohodali na asfaltu" ili jer su im pluća "puna olova".
Gospođa izvodi dete iz zubarske ordinacije. U čekaonici tišina, čuje se samo ona kako se povišenim tonom obraća prijateljici, takođe od njene vrste.
Gospođa: Izvadio mu je zub, samo, mnogo mi je čudno što ga šalje na sladoled. Kako to da posle vađenja ide na sladoled? To prvi put čujem. Ovaj mora da je u nekom Nišu naučio zanat pa ga šalje na sladoled...
Ja: Izvinite što se mešam, ali nisam mogao da ne čujem. Nije to samo zbog njega, svi zubari će vam tako reći, imam dosta iskustva. Vodite dete na sladoled, sad kad je izvađen zub ne treba da ga greje, već da...
Gospođa: Alo, dečko, jel tebe neko nešto pitao? Kakav je to način da mi upadaš u reč... Bla, bla, bla...
Ja: Izvinite molim vas, samo sam hteo da pomognem. (akcentovanje ovog "pomognem" je otkrilo moje pomoravsko poreklo)
Gospođa: E blago meni kad ćeš ti, pitaj Boga odakle si došao da mi pomogneš, bolje se vrati u tu tvoju sredinu odakle si, pa vi ližite sladolede posle vađenja dokle hoćete, a nas ostavite na miru. Koliko vas je Boga ti, ne mogu od vas ni u poštu, ni u prevoz, sad ni kod zubara...
Ja: Ne znam zašto ste nervozni, ali evo, ja primitivac imam jednu pesmu iz moje sredine da vas oraspoložim:
Mi imamo akva park, akva park, akva park, mi imamo akva park i zoo vrt!
Cvi oni koji na bini stoje iza Borisava Đorđevića, poznatijeg širim narodnim masama kao veliki, nedostižni, ultrasrbin, Bora Čorba. Za većinu onih koji se izjašnjavaju kao obožavaoci "Riblje čorbe" potpuno nepoznati, misteriozni i, na kraju krajeva, nebitni ljudi, jer svako može da lupa u gitaru ali da peva kao Bora - nikad. Muzičari koji su dali nemerljiv doprinos muzici benda, gotovo jednak kao i pomenuti frontmen, a koji za to nisu dobili nikakav kredit. Takođe, muzičari koji su svoj talenat i umeće stavili u službu čoveka koji je njihov hard rok bend godinama poseljačivao i na kraju ga pretvorio u oblik koji ima danas, kada je prosto sramota izgovoriti da "Riblja čorba" i hard rok imaju nešto zajedničko. Najzad, muzičari koji su svesni da je njihovo vreme odavno prošlo i da više nemaju energije da nešto promene. Uostalom, i jedini razlog zašto i dalje stoje iza Bore Čorbe.
Miroslav Miša Aleksić - Basista, osnivač benda. Rođen i odrastao u centru Beograda, imao pristup stranim rokenrol pločama kada Jugoslavija nije znala šta je gramofon. Sedamdesetih proveo neko vreme u Americi, prisustvovao koncertu "Led Cepelina". Po povratku u zemlju, obogaćen iskustvima, osnovao hard rok bend "Es-o-es" (koji će, nakon što im se Đorđević pridruži, promeniti ime u, šta drugo, "Riblja čorba").
Miroslav Vicko Milatović - Bubnjar, jedan od osnivača, pored Aleksića. Jako mlad, vođen zvukom "Blek sabata", započeo karijeru u hevi metal bendu "Born" a nakon raspada se priključio Aleksiću. Jedini koji je pokušavao donekle da ispolji svoj talenat projektima sa strane, ali su svi prošli nezapaženo, u senci matičnog benda.
Vidoja Džindžer Božinović - Gitarista, bendu se priključio nakon što je Bajaga, svestan da će celog života ćutati i svirati akorde onako kako mu Bora naredi, napustio bend. Rođeni brat velikog Zorana Božinovića iz progresivne "Pop mašine". Svirao u hard rok super grupi, "Rok mašina" i "Dah"-u. Čovek koji verovatno ni danas ne veruje šta svira i šta ga je snašlo.
Nikola Zorić - Klavijaturista, jedini u bendu muzički obrazovan, nije ni bio rođen kada je bend osnovan. Čovek koji se, nakon poslednjeg velikog koncerta "Riblje čorbe" u Areni 2013, još uvek pita šta radi sa svojim životom. Njega i njegov solo bend, sa kojim je nastupao kao predgrupa, publika je izviždala i negodovanjem oterala sa bine, jer ga niko nije prepoznao.
Da, ovo su ljudi koji sviraju "pao sam u sevdah ko šljiva u govno", "praziluk mi iz dupeta viri", "zašto uvek kurcu sviram" i još sijaset drugih "hard rok" pesama i koji bi, da su mogli da vide šta će danas nastati od njih, izvršili harakiri još '85.
Natpis koji vas može dočekati kad ulazite u neko manje mesto.
Meštani su zapostavljeni i usamljeni. Sve vlade su oguglale na njihove apele da se izgradi put, da se popravi krov na školi, da se uvede bilo kakva autobuska linija. Apele redovno potpisuje šaka ljudi kojima je prosečna starost pozamašna. Država oseća da će i to da utihne i ima sad preča posla.
Pre nekih tridesetak godina, postojalo je sve : škola je bila tesna, seoska prodavnica snabdevena, dva puta nedeljno je dolazio i doktor u ambulantu, bila je jedna fabrika, malo dalje još nekoliko. Država je tu malu fabriku odavno stavila u nekakvu „privatizaciju“, a iz one dve obližnje „radnici“ uredno istrčavaju da put ili prugu kad god prođe više od pola godine poslednjeg „obećanja“ u vezi isplate „preostalih zarada“.
Bavili bi se oni seoskim turizmom kad bi turisti bili ptice pa da dolete same; sadili bi oni nešto na svojim imanjima kad bi postojala stabilna „agrarna politika“; gajili bi stoku kad bi imali sa čim da je hrane....tako oni kažu. Mi tu vest čujemo i zaboravimo.
Dete nije dete, igračka za strine i tete, rekao je jednom čika-Ršum. E pa, malo morgen, brkati pesniče. Na koji način ćete, moliću lepo, drugačije da ostvarite sebe i svoje nikad ispunjene želje, ako ne kroz - dete? (Ako izuzmemo karmu, dakako. - prim. aut.) Kako da se nadoknadi obrazovanje i kultura? Kako da se bude uspešan?
Projekat-dete je dakle izvanredna prilika da se kreira sopstvena ekstenzija, potomak izverziran za sve moguće i nemoguće veštine i znanja i odgaji mali genije, pravi plavi zec, ljubi ga majka, te kompenzuje sve što je mami i tati falilo u životu.
Kao i svaki projekat, zahteva određene faze.
Prvo - isplanirati začeće. Pluton mora biti u Devici, a kukovi podignuti pod uglom od 15 stepeni ka sever-severoistoku uz normalan pH i frekvenciju penetracije do 5 herca.
U trudnoći puštati isključivo Šostakoviča danju i Sibelijusa noću radnim danima, a vikendom Hačaturijanovu sonatu za flautu i orkestar. Mazati trbuh uljem od paragvajske artičoke, a pre i posle jela treba latinski čitati, nemoj da te na to opominje mati.
Odmah po rođenju darivati bebu gumenim Mendeljejevim sistemom u boji i logaritmarom. Pred spavanje puštati CD sa engleskim jezikom parnim, a sa ruskim neparnim danima.
A igra? Tu su sudoku i enigmatika za školarce. Eventualno Zuma 3 Math Bugger (torent je zuma3math-lobotomy.torrent), ako bude vremena.
U školu se upisuje u ciljano elitno odeljenje, kod učiteljice koja je dvostruki dobitnik lokalne akademske nagrade Alempije Piščević Uča. Član gradske i prigradske biblioteke.
Druženje je dozvoljeno isključivo sa starijom decom, ali da im je prosek ocena bar 4,85 i da imaju makar treće mesto na okružnom takmičenju iz maternjeg jezika i/ili matematike.
Sedmični raspored se zna: solfeđo i španski ponedeljkom, sredom i petkom, crtanje i kaligrafija utorkom i četvrtkom, ritmička gimnastika i razigrana matematika vikendom. Dražesno!
- Šeri, dođi da teta-Maji izrecituješ onu pesmicu. - Ui, maman. Hoćete li Puškina ili Majakovskog? - U stvari, nemamo vremena sad, žuriš na balet, a posle te tata vodi na francuski. Hajde nešto na brzinu onda. Daj nam broj pi na dvadeset decimala, ali brzo! - 3,14159 26535 89793 238... 4... ovaj... - Hajde, hajde, nemoj da crvenim sad, učili smo juče celo prepodne. - Ma nema veze, Goco, ja ne znam ni na dve. Dušo, uzmi čokoladu, za usput. - No, no, no... Majo, ne jede ona slatko, znaš kako je šećer štetan. Nego, šta bi? - Maman, žao mi je, ne mogu da se setim. - Ništa od Muzeja nauke u utorak i zaboravi na 3D atlas mezozoika za rođendan! Hajde, kreći. - Ui, maman. Orevuar. - Nego, kako tvoj mali, jesi ga upisala na violinu? - Nisam, hoće fudbal i bog, kaže smara ga ciguligu po žicama. - Eeeh, pa dobro, šta ćeš, ne mogu svi biti talentovani.
Uključivanje smarača u vidu šuntavog burazera iz Nemačke, kumovog napaljenog klinca ili sličnog mentalno izazvanog lika u sopstveno društvo. Ne bi ti sam to nikad preduzeo, ali te ekonomsko-finansijski razlozi pritiskaju, a i matorci isto, pa moraš. Posledice su trajne i negativno utiču na tvoj imidž međ’ ortacima.
- E, matorci u selu, hoćeš do nas malo? Da pikamo Fifu, a imamo i neku dedinu kleku, sobaljuje grm. - Pa, hajde, ali morao bih da povedem i Simeta. - Onog tvog rođaka što si dovodio pre? Što mi je sestre nudio kitom? I pojeo kevin nov balzam za ispucale kapke? - Aha... Jebiga, opet mi zapao program inkluzije. Vučem ga ko bukagije ceo vikend. - Aj čujemo se onda kad te pomiluju. - Stani sekund samo... - Ččššš.. Matori, gubi mi se signal
"Narezivanje" suza i žalopojki raznih plačipički po kojekakvim sajtovima dok se sveže preminula vip persona još nije o'ladila.
Vest1: Umro neki pevač, bio crn pa beo, šatro voleo decu. Komentara: bezbroj +1
235: R.I.P. 456: R.I.P. Svet propada bez njega :(. 537282: R.I.P. Skrhana sam od bola. Bolje da je mene milostivi bog uzeo. 6486381729: R.I.P. Toliko sam ga voleo da bih pu poverio svog šestogodišnjeg dečaka na čuvanje.
Vest2: Čuveni glumac se zakucao u banderu i poginuo na mestu. Vozio 264 km/h. Komentara: Beskonačno +1
536: R.I.P. Ko postavi banderu tu :((((? 3882: R.I.P. Danas je svet izgubio najvećeg čoveka. Zapitajte se da li će sutra sijati sunce? 281819110: R.I.P. Poznavao sam ga. Bio je car. Neka ga anđeli čuvaju. 267189183010: R.I.P. Dop mu ništa nije mogao, bio je najjači. Mislim da je kriv automehaničar, sigurno nije dobro naštelovao kočnice.
Vest3: Nepokretni Rom umro od gladi u baraci na periferiji Negotina. Živeo sam. Komšije ga našle posle 20 dana u fazi raspadanja. Komentara 1.
Dobroćudni i otvoreni prema svima. Svjesni svojih, ali i ograničenja drugih. Pa zaboga, tu smo da se pomažemo, zar ne?
Automat je stvoren da nam služi, stoga nema razloga da ga ignorišemo. Samo se treba spustiti na njegov nivo jer umije da bude baš blesav ponekad.
- Pripremite se za ulazak u kružni tok koji je udaljen 300m. Izađite na drugi izlaz. - Vidi li ko kružni? - Ja ne. - Ni ja. - Pripremite se za ulazak u kružni tok koji je udaljen 100m. Izađite na drugi izlaz. - Đe ti je kružni, milu ti majku. Nema kružnog! - Izađite na drugi izlaz. - Đe da izađem? U livadu? - Preračunavam. Polukružno se okrenite tamo gdje je to moguće. - O da ti jebem sve, đe da se okrećem na punoj! - Polukružno se okrenite tamo gdje je to moguće. - U livadu? Evo, skrećem! TRAS! - Jesi li srećna sad? - Stigli ste na odredište.
Čovekov najbolji prijatelj. Uvek je tu, blizu. Lagano se njegov zvuk prostire vazduhom, treperenjem izaziva, mami na taj slatki noćni greh... Eh moj Obodine. Tako si ti mog tatu kada je bio mali terao da iz tebe ukrade mleko, sada i mene zoveš umilim zvukom tvog 35-ogodišnjeg motora. Krao sam mleko, kasnije sam u tebi pronalazio one najslađe ostatke od filova za torte, krili su ih od mene. Pa onda prve šnicle bez hleba, onako hladne i sočne, nakapane malo sokom od višanja iz gornje pregrade. A nije samo unutrašnjost tvoja mamila, već i spoljašnjost. lepio sam po tebi Betmena i Nindža Kornjače, znam da ti se svidelo, jer sve si više i više milozvučniji, a tako ipak miran i tih, ne kao tvoja ortakinja veš mašina koja želi van kupatila, pa smo je zašrafili ankerima za patos. I taj kasetofon filipsov na tebi sa kojeg sam slušao, kao petogodišnjak, jedan od prvih Cecinih albuma, još se sećam: IZLAZIM IZ TVOGA STANA UPLAKANA UPLAKANA, i pomišnjam da ti, Obodine, nikad nećeš izaći iz moga stana... Volim te.
1990: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 1/5 toga, koliko mu je ostalo?
1995: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20% toga, koliko mu je ostalo?
2000: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20, koliko mu je ostalo?
2005: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, ostalo mu je 80. U datoj rečenici podvuci broj "osamdeset"
2010: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, opišite osećanja koja su se razvila u Joci prilikom nesebične podele svega što on ima sa Perom, kao i Perine suze kada je video taj veliki Jocin gest.
Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.
Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!
Legenda: Sima (A) - prvi sin (a jel’ da da je ime za šupka...?) Neba (B) - mladji mu brat
A.1. Privodim ja (17) 7 godina stariju ribu, pucam od ponosa. Moj prvi put. Nisam lagao za godine, ali je nisam ni pripremio na to da moja majka gleda na mene kao da još uvek imam 12. 04:00h, budi se keva, provaljuje u sobu, riba se pokriva preko glave, u zemlju da propadne, ja nalazim bokserice, pokušavam za početak da izvedem kevu iz sobe, ona poseže za pokrivačem, potpuno sluđena, da vidi ko „spava kod mene“. Čitava scena traje 15 minuta, jastuk i erekcija dva ovna na brvnu, ribin identitet ostaje tajna, keva gleda u prazno mesec dana.
B.1. Skype video call. Ja: Ćao kevo, šta ima kod kuće? Keva: Evo, stigla s’ posla, ćale na putu, a Neba (16) ima gore neka posla sa Zoranom...Hehe... kroz po metra tavanice čuje se Zorana, urla na bosanskom, bas ritam, dal’ od muzike dal’ od Zorane, plafon se ljušti, keva provlači prste kroz kosu, stresa malter
A.2. Vraćam se sa splava (18), kako ulazim u hodnik bacam peglu na tri strane sveta. Bude se keva i ćale i zatiču me kako ribam zogerom sopstveni master-piece. Keva plače 2 dana, ćale ne priča sa mnom 6 meseci.
B.2. Stiže Neba (17) sa moto susreta, odlazi na sprat, baca peglu kroz prozor svoje sobe (daleko klonja, jbg...). Ustaje u 14h. Keva: Mislim da bismo trebali da porazgovaramo o nečemu. Neba: Daaj, zajebi bre, svaki put nešto da se pravdam, muka mi je više... Idem negde, ne znam kad ću doći. keva riba prilaz garaži ćale ne zna da se išta dogodilo, keva dočekuje Nebu u 23h sa gibanicom
A.3. Saopštavam (19) roditeljima da planiram da radim, uštedim i kupim polovan auto. Slede tzv. dobronamerni saveti. Presuda: GSP, doživotna.
B.3. Neba (18) u petak doćeruje zver na dva točka od 550 kubika i 1800 eura. Pare pozajmljene, odakle da se vrate nema. Keva i ćale psuju i kunu. U ponedeljak keva zove ostale članove moto kluba na pitu i pivo da časti, ćale zavlači ruku u zadnji džep i insistira da se samo najbolje ulje kupuje.
A.4. Keva se vraća sa roditeljskog. Keva: Simo (19), kaže razredna da imaš dva neopravdana u ovom tromesečju... Sve ostalo je hm kol’ko tol’ko u redu, ali naišla sam i na profesoricu francuskog, kaže da se ne trudiš kao nekada. Nije pitanje ocene, kako stvari stoje proći ćeš 5.00, ali zar da traćiš potencijal...? I svi ostali profesori misle da možeš više, ja ne znam šta se sa tobom dešava u poslednje vreme. Trebaće ti Simo, za fakultet, što više sada naučiš, manje ćeš na fakultetu! divan traje jedno martovsko popodne (već pomeren sat), nastavlja se na rate do prijemnog
B.4. Keva se vraća sa roditeljskog. Keva: Nebo (17), imaš 4 jedinice. Neba: Ma nije, prof. deljanja samo devojčicama daje pozitivne, iz tucanja kamena me prof. ne voli, iz utovaranja džakova sam radio kontrolni bolestan, sećaš se, a srpski, pa koi mi to kurac treba u životu! Keva: Pa dobro, ali u slučaju da se predomisliš za fakultet... Neba: Jeste, da se predomislim! Život da mi prođe tamo, hoću da radim pošteno, da učim zanat (koji?), da se osamostalim, da budem čovek! Keva: Pa i to što kažeš...jeste Simo, šta bleneš, Neba je uvek bio onaj vredniji po kući! Tebe smo uvek puštali „jao, pusti Simu, mora da vežba harfu, jao pusti Simu mora da uči za takmičenje iz Starogrčkog...“. Nego, Nebo sine, kaži majci, kako je Zorana?
*Svaka veza izmedju aktera interpretiranih događaja i stvarnih ličnosti je sve samo ne slučajna, i ni jedan događaj nije fiktivan. Mnoge životinje su povređene prilikom nastajanja definicije (e, za to pitajte Zoranu!)
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
