Često se sećaš svoje prve simpatije. Umiljato lice, a ispod đačke kecelje, haljinica na falte, bele hulahopke i cipelice na kaiš, ma idi bre! To je ono prvo klinačko snimanje kad ti nije jasno šta ti se tačno dešava, ali primećuješ da ti je pogled često prikovan na to malo žensko čeljade. Tu posle bude još par simpatija kroz osnovnu školu, malo intriga po leksikonima i glasina na velikom odmoru. U tom dođe pubertet, srednja škola i onda BAAAAM! Zaljubiš se kao mladi tetreb u sezoni teranja, a da ne znaš 'de teraš. A osećaj - neopisiv. Ona ide sa tobom u razred, ne možeš da dočekaš da dođeš u školu, pa se lickaš, pa se pickaš, pa trebiš mitisere i ostale bubuljke, pa rokaš pola litra bruta, eventualno denima, pa teraš kevu da ti pere ''pe'stokeca'' dva puta nedeljno da što pre izblede, pa mora prljavo-bele starke i jakna vijetnamka, pa čitaš Prevera i vežbaš recitovanje, pa se uživiš u ljubavne jade mladog Vertera ili oficira Vronskog, pa kao nešto i sam pišeš, pa si sav romantičan i ustreptao, sliniš dok sam u kući gledaš ''Sjaj u travi''... Ne treba naglašavati da si pred ekipom ultra-huligan, uvek spreman da zapodene šorku i nabode najvećeg u suparničkom taboru. Slušaš samo njujorški hard-kor i koristiš sve opijate kojih možeš da se domogneš.
:Matursko veče, poslednji ples, on konačno skuplja hrabrost da je pita za igru, i ona pristaje:
Oboje ćute dok se lagano njišu. On je ispunjen, svet je njegov i ne postoji više ništa i niko osim njih. Ne vidi joj lice jer mu je nos u njenoj kosi, ali kao da je to sad pa bitno, grudi mu pucaju od neopisivog naleta sreće, ljubavi, šta li je? Pokušava da joj nešto kaže na uvo. Šta ''nešto''? Sve bre, od onog 1. septembra pre 4 godine, pa do današnjeg dana, svaki dan u magnovenju i svaku besanu noć, i Prevera i Rakića, i Tolstoja i Hemingveja, i svaki derbi koji je gledao, ali nije video, i svaki ukor roditelja koji je slušao, ali nije registrovao, i zašto mu je slab prosek i ne može da upiše fakultet, i kako je slušao Parni Valjak iako babi nije isteklo ni 40 dana, i svašta bi joj još rekao, i o stvarima koje ga interesuju, i o onima koje prezire... A poslednji ples traje li, traje, svečana sala se okreće oko njih i cela Zemlja i sam Svemir, dok se njemu čini da stoje nepomični, daleko od svega. E-mol označava kraj pesme i on konačno odmiče lice, a da nije procedio ni reč, hvata njen nesigurni pogled pun nečega, ali on ne zna čega. Ona polako hoda unazad, njega već zovu drugari da ukrste ruke i ispiju špricer na eks, ona ga još uvek gleda, a on stoji nepomičan na mestu koje je do maločas bilo centar Univerzuma. Krenuli su taktovi neke vesele pesmice, svi su poskakali i podigli ruke, nije je više mogao videti i momenat je iščezao u nepovrat. Od te večeri ju je veoma retko viđao. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . :20 godina mature, uzavrela atmosfera, potoci alkohola: Ona (vidno pijana): Pa gde si ti šmokljane, toliko dugo? Nisam te videla godinama, na 10 godina mature nisi ni dolazio? Ništa se nisi promenio, isti onaj mladi pavijan, doduše sada već malo osedeo hahaha. Sedi bre ovde... On: Eeeej, vidi nju. Super izgledaš, kao da se nisi 3 puta porađala! Pa pričaj, kako život? Ona: Pa moglo je biti i bolje. Preudala sam se pre par godina, mada i ovaj skot dosta pije, maltretira decu i mene, tražim način da ga ostavim, ukratko. Ti, govori? On: Živim u Kanadi, radim u fabrici konzervi, vozim Harlija i pomalo sviram bas na našim zabavama tamo. Imao sam problema sa drogom i alkoholom, ali sad sam dobro. Nisam se ženio, dece nemam. Eto... Ona (posle duže pauze): Koja si ti pička od čoveka! Imao si nas na keca sve one godine, a nisi imao petlju da realizuješ jebeni penal! Zbog tebe fakultet nisam završila, mnogo sam se brinula kad te je droga uzela pod svoje, onda si otišao preko, a ja se udala za prvog koji je naišao, jer je u kući više bilo nepodnošljivo... A sećam se, kad sam te ugledala onog 1. septembra kad smo krenuli u srednju, eeej noge mi se odsekle... :pričala je do dugo u noć, staloženo i po redu:
On više ništa nije rekao, samo je sebi nasuo prvu čašicu alkohola posle 8 dugih godina apstinencije. Osetio je da su opet centar Univerzuma. Samo se on ovoga puta okretao u suprotnom smeru.
Još ni Zornjača svoje lice pokazala nije, razbudio me otac, blagim ćuškanjem i nežnim gunđanjem. Ispod medveđe kože se iskobeljah, još topao od sna, a on je stajao preda mnom, obučen u kožuh, u debelim valjenkama, držao je topor u snažnim rukama. Prvi put u branje hrasta! Koledo je danas! Trebalo je dočekati Svarožića, mlado Sunce što se vraća! Skočio sam, džarnuo vatru, mali Domaći zapištaše i poleteše na sve strane. I ja navukoh kožuh, valjenke i ušanku, u tren oka zagazismo u celac. Otac je dugo prtio, a ja za njim skakutao. Pomolih se Morani da nas pusti do dubrave – jer zaista, dizao se hladan jutarnji vetar i vejavica – i Lesniku, da nas unutra primi, zaštiti i oprosti uzimanje drveta. Obećah mu žrtvu, meda, voska, kolača, prineću pred njegovim kipom, jer on je zaštitnik našeg roda… I zaista, dok stigosmo u dubravu, vetar i vejavica prestaše, oblaci se prorediše, i ispred nas hrastić je stajao, obasjan jedinim zrakom Sunca koji se probijao odozgo pa sve do Matere Mokre Zemlje. To je bio znak. Otac reče: Pazi, sine! Jednim udarcem! Inače, neće na dobro izaći. Zamahnu teškim toporom, i hrastić se zatrese, pade postrance, a topor se odbi, i oca po nozi okrznu. Priđoh stabljici – visila je na još dva-tri vlakna. Pogledah oca: niz prosečenu nogavicu mu je curio tanak trag krvi. Otac se namršti i pritisnu rukom ranu. Obuzeti strepnjom i moleći se Bogovima, krenusmo natrag u selo, noseći drvce. Iz daleka, primetismo da nešto nije u redu. Rezak miris dima štipao nam je nozdrve, a u daljini kao da se čulo pucketanje vatre, zapomaganje žena, njištanje konja. Malo bliže, mogli smo da ugledamo crvene vrele petlove kako skakuću po krišama naših izbi. Selo je bilo napadnuto, kipovi oboreni i spaljeni. Tamo gde su stajali Veles, Perun, Jarilo, Vesna, igrao je vatreni koloplet. Jedino džinovski Triglav nije hteo da gori. Oboren konopcima, načet sekirama, tužno je gledao sa zemlje, znali smo da ga niko više neće podići. Lesnome možemo samo zahvaliti otac i ja što smo pre svih otišli u branje hrasta...
Majka je ležala ispred kolibe, pokušavala da ustane. Prišli smo joj puni nade, ali tevtonska strela virila joj je iz grudi. Pala je ocu na ruke, ja sam plakao, a ona je šaputala: Ljudi na gvozdenim konjima... Sa krstovima na grudima i štitovima... Izvlačili su nas iz izbi... Straža je spavala... Pse su potrovali još noćas... Klali su nas kao stoku... Oborili Bogove, zapalili... Malo nas je pobeglo, nisu se trudili da ih gone... Pre nego što su napustili selo, njihov vođa, Černobog mu kosti glodao, propeo je konja i na slovenskom što smrdi na nemačku prokletinju izviknuo iz sveg glasa: „Pagani slovenski! Srećan vam vaš Koledo! Do ovog datuma sledeće godine vi ćete saznati kako se slavi Božić! Poslaćemo vam misionare. Onima koji su preživeli. Ukoliko ponovo dignete svoje drvene bogove, milosti neće biti ni za koga. Čuli ste me. Hrist vas blagoslovio! Bar ove preživele, ostali gore u paklu... Do sledećeg puta...“ Majci je linula krvava pena na usta, otac je plakao kao dete u kolevci, stežući je u naručju. Ja sam okrenuo leđa selu, odbacio drvce, uzeo očev teški topor i krenuo kroz negaženi celac. Do hrišćanskog grada, da prinesem žrtvu za Koledo, braćo i sestre. Znam jedino da će me uskoro videti svi oni koje sam ikada izgubio, i majka će me čekati kad budem stigao, a biće tamo i naši Bogovi. Zagrlićemo se, Bogovi i ljudi, i slavićemo praznik mladog Sunca do kraja vremena.
Čuvati nešto poslednjim snagama, do smrti, do besvesti. Običaj je bio da se za česnicu ostavi žito iz prvih otkosa, tek požnjeveno, ručno vejano. Da se za žrtvu svecu postavlja najbrižnije spremljeno. Ostatak prodaš, pojedeš, gledaš kako ti odnose šikutori i državni miševi za svoje potrebe. A dobro znamo da Upravu još ni jedan seljak nije na'ranio, alin stomak dna nema. I onda sakriješ najmanji džak žita sam od sebe, zavučeš ga negde u budžak u namračnijem kutku tavana da ga niko iz porodice ni slučajno ne može naći. Tamo gde držiš ono masno parče pajvana od dva metra kao utehu da svaki problem ima rešenje i da se uvek možeš obesiti kao čovek. Kad tuga postane prevelika čak i za seljačko srce. A kad dođe Božić, dan pre odeš u mlin, noću kad poreska ne gleda, samelješ u tajnosti par kila brašna i sutra izneseš vruću pogaču na trpezu. Kao gospodin čovek, jedan dan da osetiš blagodati punog stomaka.
- Buraz, daj dve glave na zajam do prvog... - Nemam. - Kako nemaš jebote, šta je to za tebe? - Nemam brate, imam dva'es' evra za cigare do prvog i to je to. - I bre, kakav si to čovek? - S cigarama. 'oš da zapališ jednu?
Sleng koji se rađao i sazrevao u popularnim automat klubovima (sinonimi: buvara, fliperana, automati) s kraja 80tih, do sredine 90tih XX veka, kada je popularnost i dostupnost konzola pregazila ove čarobne mašine i oterala ih u penziju. Zasluženu penziju. Predstavlja osnovu za gejmerski sleng koji je iz njega evoluirao, a danas je aktuelan.
Doolio: dekno sam kevi siću, ajmo u buvaru! MOTIKA: taj rad! Edmond Dantes: znate da više nema fajnal fajta, sad je mustafa.. Doolio: ne rise da su zamenili fajnal kadilakom? MOTIKA: ima u bloku 23 jedna buvara sa fajnalom, automat sa tri palice! otvorio neki lik od preko. Doolio: da, to drži Džambo. MOTIKA: A? Doolio: Džambo, prodaje zeldi. ...
... Doolio: Ćale, daj tri žetona. Edmond: hahahaha, divi malog cigu kako ukucava kredite! MOTIKA: moja skola. mali, ko ti je pokazao to? Mali ciga: ti kume! Edmond: eeeeee, des Hip? Hiphoza: eo braćela, navuko sam se na voćkice, prekjuče ga blokirao, al mi od tad nije dao šemu dok sam kockao.. Edmond: daj, batali to, ajd da pikamo nekog stondžu il fudbal kasnije? Hipoza: znaš da Pakiju izbacio fajku juče ovaj poker pored? zato ga ne kockam tri dana.
... Doolio: ja ću kodija. Edmond: daj brate, prekjuče si bio kodi, uzmi gaja danas.. Doolio: brate, gaj se odbija od zida, dobar ti je za treći nivo MOTIKA: ja ću hagara, a vi se dogovorite.
...
Doolio: opeglali su me strašno, sačekaj da pokupim energiju. Doolio: neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee, gde si pojurio, idiote!! pojela mi slikahelt! Edmond: daj, opusti se, izbaciće nešto ono burence, sigurno.. Doolio: izbaciće tuki! MOTIKA: imaš pre Sodoma one gume, u njima je uvek biftek, šta paničiš.. Doolio: brate, zamalo da izgubim život pre druge kraljice.
...10 min kasnije...
MOTIKA: daj, bre, držite sliku, debili! edmonde, izazvao si ih 10, gde letiš, breeeeeee Edmond: pa džabe, brate, kad je Doolio već izazvao drugi talas debeljka.. Doolio: ma ima ih još pored reklame. MOTIKA: samo gledaj da izazovemo policajca, al da ne pozove društvo, a onda 12 majgerija kodi, pa cu ja da ga uhvatim u mašinu.
Mali ciga: eee, kume, znaš da i u strit fajter može da se napravi sexality? daj da ti ga pređem. Che-vu: ma, beži, bre, idiote. Mali ciga: a što si birao gileta, ken ti je bolji. Che-vu: ... che-vu: ovaj mister bizon jednostavno poludi kad mu energija pređe pola, nemoguć je. zaginuo sam.
... minut kasnije...
Che-vu: koji ste vi bolesnici! ladno ste stigli do čiče s harpunom? MOTIKA: zadnja kraljica, bro, i to s jednim žetonom. Edmond: ginuću zadnji život bre, debilu, uradi vrtešku! neeeeeee, mene si oborio, jebo te Edmond: gotov sam. Doolio: pa brate, ginuću i ja još malo...aaaaaaaaa ma daaj..važi, harpun leti ukoso. Džambo, ne valja ova ručica! Edmond: MOTIKA, daj cigi da ti pređe ljicukra hahaha MOTIKA: ubio me. ladno imam najviše poena hahaha..jebo te, za malo da obrnemo sa po jednim žetonom!
Duncan Ferguson: Sinovi, kad ćete da karate nešto? po ceo dan visite tu.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Po starijim ljudima, veoma sposobno biće. Ima sposobnost da se nečujno kreće, penje uz oluk, odlikuju ga nadljudska snaga, brzina i lukavstvo. Tačno da pomisliš da se vredi početi drogirati zarad svih tih mogućnosti.
-Sinko, zatvori prozor kad budeš izlazio. Zbog narkomana! -Zaboga baba na petom smo spratu, nije pauk! -Narkomani su to sine, njima kad zafali droge oni ne biraju način!
--------------------------
-Deco, pazite se narkomana da vas ne napa'nu! Oće oni to... -Kevo šestorica nas je, imamo sedamsto kila zajedno, gde će na nas. Nije lud! -Ne znam je l' lud, ali je drogiran sinko. Kad se nadrogira može u tom bunilu šta 'oće...
--------------------------
-Nemojte deco da vas neki narkoman nagovori na drogu... -Baba nismo maloumni, a i narkomani imaju pametnija posla... -Lukavi su oni sine, navuku vas na zlo pa vam kasnije prodaju! -Jeste baba, žešći su naratori i manipulatori! Tačno dominiraju pričom... -Ne filozofiraj nego pamet u glavu!
Hladan beše jesenji dan 90 i neke godine, sedimo kraj šporeta deda i ja i deljemo šunku, ren, baren krompir i mladi sir. Baba ispekla pogaču. Svakom po jednu... I tako ti se ja i deda prejedemo. Ja sam malo više pojeo od njega, al mlađi sam, pa sam bolje podneo prežderavanje. Deda je opleo celu zadnju šunku, par kila krompira, punu kačicu mladog sira i dve tegle rena. I od moje pogače je malo štrpnuo. Međutim, mislim da je njega sjebalo to što je posle svega toga pojeo dva parčeta baklave. De bre toliko slatko na prazan želudac? I zapeko deda, naduvo se ko žabac, ne može da bekne, a ja skapiram da ga moram odvesti u bolnicu ili je gotov. Otkotrljam dedu do auta, zovem dvojicu komšija da ga ubacimo, i pravac za grad. U bolnici ga prime preko reda, jer su svatili da je hitan slučaj, i reše da ga odmah operišu. Jedino se tako mogla izvaditi sva ona hrana što je zapekla u dedinim crevima. Kakvi crni laksativi, klizme i ostale papazjanije? Samo nož tu pomaže! Mene puste da kroz one okrugle prozorčiće pratim tok operacije. Znali su koliko volim mog đedusinu... Uspavaju oni dedu, raspore ga ko svinjče, i krenu da vade organe. Naređali činije oko stola i slažu ih. U jednu pluća, u drugu bubrege, u treću jetru, pa u neku veliku kadicu creva i želudac. Ja se mislim lep te jebo, ko će sve to da vrati unutra? Al doktori su to, znaju šta rade, valjda... U tom momentu ulazi u salu Steva portir i dere se ''*Eno dole sindikalci pišu krompir, tovne piliće i turšiju! Na 12 rata jebote*!'' Dva doktora, tri pomoćnika, anesteziolog i dve sestre, odjuriše u prizemlje ko opareni, a deda mi ostao onako rasčerečen na stolu. Gledam ja kroz one prozorčiće i neka me ledena jeza prođe. Ostavili su otvoren prozor, a na prozoru se pojavi ogroman gavran. Sleteo na okapnicu ko Boing, i upiljio u dedinu džigericu. Ja da uletim u salu da ga oteram, kad ovi što odoše sve pozaključavali. Stanem ja da se dernjam, da dozivam u pomoć, al nigde žive duše. Svi kod sindikalaca, a na spratu deda i ja sami. Lupam je na prozorče, šutiram vrata, molim se bogu, al gavran neumoljivo ide prema činiji sa dedinom jetrom. Panika me obuzela, i strah, od nemoći me spopao bes, al gavran korak po korak, sve bliže svom obroku. Kad je već otvorio kljun i krenuo da ga zabode u dedinu džigu, a ja nemoćno ronio suze, deda otvori jedno oko, pridigne malo sedu glavu i procedi kroz zube ''Iiiiiiiš tamo živino''!!!
Nigde nije med i mleko, pusti ti to što se priča. Čitao si šta pišu tabloidi, ispada što više para - veća nesreća. Gledaš filmove i serije, pa više problema u životu ima mačo-tajkun nego paraplegičar-beskućnik! Istina je prosta i važi za sve: život funkcioniše po principu rada obične klackalice u parkiću: čas si gornji, čas u sredini, čas donji, i tako u krug. E, sad, naiđe taj period, nekom često, nekom malo češće, kada formula Marfijevog zakon fercera stoprocentno samo u korist tvoje štete.
Zima je na pragu, a drva ni za lek. Ostalo neko granje od onih letos pokrčenih, osušenih šljiva, al' to izgori dok si rek'o ''britva''. Kuća neomalterisana spolja, izolacija ne postoji, gornji sprat zvrji bez prozora. Smederevac greje samo dnevnu sobu i to u radijusu od 3 metra, sad, kad je ovako hladno. U ''dnevnoj sobi'' prvi krevet do šporeta zauzima sušičava mater. Iz daleka se vidi da neće još dugo, karcinom je davno metastazirao. Na suprotnoj strani - krevetac. Neka je bar bebanu toplo. Između, razapet štrik za sušenje otkuvanih pelena čija se isparavanja mešaju sa buđom vlažnih zidova i duvanskim dimom krdže koju purnja ''glava kuće'', proseda starina zabijena u ćošak do televizora, sa hrpom zastarelih novina, punom pepeljarom i skoro praznom flašom brlje ispred sebe. Taj po vasceli dan bistri politiku, donosi makijavelističke zaključke i solomonska rešenja, jedina ispravna po srpski rod. Snaja se uglavnom vrzma oko šporeta, bacajući brižne poglede, čas na astmatično dete, čas na svekrvu na samrti, dok pokušava da iznađe jestivi izvor energije u praznom kredencu. Radenko je promrzao ušao u kuću i zatekao isti prizor kao i mnogo puta pre toga. Danas je istovario 3 tone uglja i zaradio neku crkavicu, možda bi i više, ali brzo se smrkne ovih dana. Uzeo je par komada kupovnih pelena, 3 pomorandže za staru majku i dve paklice ''Morave'' za oca. Ostalo je dao ženi da ode do prodavnice i kupi nešto za jelo, ukoliko trgovac bude dobre volje i ne bude tražio da se prvo namiri veresija. Objavi svima da je komšiji umro otac, i da će morati sutra da ide na groblje da kopa raku, da vrati dug od pre mesec dana kad ono baba umre. Već oseća vibracije krampa koji se odbija od kamenitog i izmrzlog grobljanskog terena. Izađe da namiri ono malo sitne stoke i uvide da mu nedostaje još jedna kokoška, lisice zimi dave živinu prekovremeno. Ali, nije se dao Radenko! Pa on i ne pamti da mu se nešto dobro desilo skorije.
Ujutru je poranio. Mraz je bio veliki i ježio se pri samoj pomisli koliko će mu vremena trebati da iskopa toliku rupu. Traktor nije hteo da upali jer je otac zaboravio da sipa D2, pa se nafta zaledila. Dakle, moraće peške 3 kilometra do groblja. Iznutra se čuo dečiji, sipljivi kašalj, majčino dozivanje da joj se doda čaša vode i očevo psovanje vlasti, opozicije, crkve i komunista. Sledeće subote treba babi izdati 40 dana... Radenko nasloni laktove na volan nepokretnog traktora, zari dlanove u očne duplje tako da su mu prsti prekrivali čelo i nesvesno čupali ono malo kose na glavi.
Na oronulo stepenište izađe mlada žena u dronjavoj bluzi i nedovršenom pletenom prsluku, samo u priglavcima. Kros kiseli osmejak, blago ga pogleda i krotko prozbori:
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
Pitanje koje ti često postavljaju najbliži u danima pred rođendan, Novu godinu ili Božić.
Ne bi želeli da ti poklone neku glupost, nešto potpuno nepotrebno, nešto što ne želiš ili već imaš...ili su jednostavno ostali bez ideje, pa ti na taj način ostavljaju mogućnost da sam izabereš.
Razmišljam kratko: Ono što zaista želim je da me pred spavanje neko ušuška i pročita mi kratku priču, da me golica dok ne ostanem bez daha, da se uvek iskreno smejem, da me boli jedino krasta na kolenu, da kada mi dođe žuta minuta mogu da zaplačem bez stida, a ako može i komplet voštanih bojica od 24 komada...Ono što zaista želim je da ponovo imam pet godina makar na minut.
