Dok skontaš koje su koje, shvatiš da si kupio pogrešne.

Zajednički ubodi na narkomanovoj ruci.

Paučina, prašina... Pustoš.
Tuga i opomena.

Aleksandar Hleb na letovanju u Dalmaciji.

Jutarnje ispiranje grla.

Vikipedia.

Žensko biće koje je za maminu i tatinu vizu putovalo u Trst po farmerke i trenerku, a vratilo se nazad kao živa reklama za Beneton i Karera naočare za sunce. Danas se izraz koristi za svaku devojku koja ima više garderobe nego što autobus Lasta ima sedišta. I dalje priča o onim cipelama iz Italije, kao da su Sveto pismo.

Osoba koja nije u stanju da o bilo čemu zauzme čvrst stav.

Kad kresneš koleginicu s posla.

Podmazani vršilac dužnosti.

Čarobna tečnost u plavoj flaši sa crvenim čepom. Lek za sve boljke, od škriputave kvake, preko zarđale šarke, do emotivno zarđalog srca. Ako nešto škripi - špricaj. Ako ne radi - špricaj. Ako i dalje ne radi - verovatno ti treba čekić.

Veoma sofisticiran i uzvišen izraz za priproste ljude i klasične sirovine.
Ovaj izraz označava veliko imovinsko stanje koje neko poseduje, a svi (navodno) znaju kako je čovek do istog došao (te ga indirektno kritikuju).
Navedena fraza poreklom je iz pesme poznate, bosanske seljačine Mileta Kitića, te je i izraz, sam po sebi, plitak i seljački.

Ostali samo čekovi iza njega.

Osoba koja ima nesavladivu potrebu da konstatuje očigledno.

Mesto u NDH nekada većinski naseljeno Srbima u kom su Srbi podigli prvi ustanak protiv Ustaša a gde Hrvati dan danas obeležavaju antifašističku borbu protiv Ustaša bez prisustva Srba.

Zove me narod svakojako, najčešće glupak. I ne ljutim se. Uvek sam birao lakši put, onaj bez razmišljanja. I da vam kažem, nije to loš život. Nema dilema, nema kajanja, nema teških odluka. Sve je nekako... lagano.
Moji vršnjaci su se mučili sa školom, sa učenjem, sa velikim mislima o smislu života. Ja sam samo sedeo i gledao u prazno. Upijao sam svet oko sebe, ali bez da ga obrađujem u glavi. Pustio sam da mi sve prođe kroz prste, kao pesak. I dok su se oni grčili nad knjigama, ja sam se smejao. Smejao sam se njihovim naboranim čelima i podočnjacima. Mislio sam, kakva budalaština. Čemu sve to?
Nisu me shvatali. Zvali su me lenjim, tupim. Ja sam ih sažaljevao. Sažaljevao sam njihovu potrebu da sve objasne, da sve razlože. Zar ne vide da je lepota upravo u neznanju? U tome da se prepustiš, bez ikakvog otpora. Da li leptir razmišlja o tome zašto leti? Ne. On samo leti. E, tako sam i ja živeo. Bez razmišljanja. Bez briga.
Ali, moram da budem iskren. I u mom bezbrižnom svetu se pojavila pukotina. Jednog dana, dok sam sedeo na klupi, gledajući u reku, prišao mi je starac. Bio je sav u borama, sa očima koje su videle sve. Seo je pored mene i upitao me: „Šta to misliš, mladiću?“
„Ništa“, odgovorio sam. „Ja nikad ne mislim.“
Starac se nasmejao, ali to nije bio onaj smeh kojim se ja smejem. Bio je to tužan smeh. „Mladiću“, rekao je, „život bez misli je kao brod bez kormila. Ljudi plove, ali ne znaju kuda idu. Oni žive, ali ne razumeju zašto žive.“
Njegove reči su me uznemirile. Prvi put u životu sam osetio neki nemir, neku nelagodnost. Osetio sam da je u pravu, ali nisam želeo to da priznam. Moj život je bio toliko lak. Nisam želeo da ga komplikujem.
„Radije ću umreti nego misliti“, promrmljao sam.
Starac me je pogledao, a u njegovim očima video sam iskrenu tugu. „Nećeš, mladiću“, rekao je. „Smrt je samo kraj. Ali, život bez misli... to je beskrajna praznina.“
Tog dana sam ustao i otišao. Nisam se osvrnuo. Hteo sam da zaboravim njegove reči. Ali, nisam mogao. Kao da su mi se urezale u glavu. I sad, dok sedim sam, ponekad se uhvatim kako razmišljam. Nije to lako. Boli me glava od toga. Ali, više se ne smejem. Ne smejem se njihovim naboranim čelima. Jer sad znam... da su sve te bore tragovi života. Dok je moj život, bio je samo prazna stranica.
I sad, kad sam na kraju svog puta, shvatam da mi je jedino kajanje to što sam se bojao misli. Bojao sam se života. Jer, život i misao su jedno. A ja, ja sam radije hteo da umrem, nego da živim.

Nove ekonomske mere.

Kada neko dobije poštene batine, pa mu je pomenjen lični opis.

Kada neko ide u kupovinu praznog stomaka pa ostane praznog novčanika jer mu se sve jede pa kupuje redom i šta treba i šta ne treba.

Narodna poslovica koja upozorava na posledice uplitanja u posao sa jednima i drugima.

Drugim rečima, zajebaće te ovako ili onako, pre ili kasnije.