„Знао сам за пршуту и кајмак и да успут има серпентина.
Рекли су ми бољег нема од ужичког хероина.
И док возим, питам самог себе: ''Зар је дотле, бог те јебо, дошло?
Зар се сељак одрекао шљиве, зар је време крметине прошло?''
Јеб'о матер своју.”
=====================================
- Брате, шта има?
- Ништа, батице. Вратили смо се с зимовања.
- Како било?
- Кул. Фoра, спуштамо се скопаоника низ оне серпентине, зезање, лудило, цео аутобус пијан и напушен, а Балша се ућутао и гледа у једну тачку.
- Што?
- Била му мука, мењао боје, а у једном тренутку му кренула повраћка и рекли смо возачу да стане, да не би унередио аутобус.
- И?
- И слушај. Отвори му возач врата, а овај излети, оде на супротну страну пута, нагне се преко банкине и баци пеглу у амбис. И поред тога, уповраћа и лоне, и шуљу, и гиље. Крене назад преко друма и однесе га камион с лубеницама који се изненада и ниоткуд створио, сцена отприлике као кад Којот хоће да пређе пругу и налети воз, или као у филму ''Тејкен'' кад загине Француз с аеродрома.
- Не сери? Бедак.
- Тај стил, тебра.

-Eno je Saška....što prelazi ulicu?
-Pa videla te....sigurno joj nije bilo lepo iskustvo kad te je uhvatila da čačkaš nos i krišom stavljaš te škrmlje u usta.
-A kako može da vidi da sam ja kad smo 500 metara daleko od nje!?
-Pa kad si visok 210, a imaš 65 kila i sav si krivudav ko serpentina, prepoznatljiviji si od Milana Stankovića...