Srpska posla

Čovek zasadi šljivar. Svake godine kreči stabla. Navodnjava i đubri zemlju.

Šljiva - plavka, požegača, madžarka. Nema bolje na svetu. Hoće u kazan, kao pekmez, u sušare, mišane, kao suva šljiva, u kazane, kao rakija.

Šljiva je ranocvetka. Iznenada, preko noći, ospe se cvetom. Učini se : pao sneg. Tako se zabele šljivaci.
Hoće šljiva da prerodi, pa se čovek namuči. Ne može je mlatiti. Šljivu mora da trese. I da je kupi sa zemlje. I da puni sudove. I da prepune sudove prenosi u kačaru. Da puni kace.

Čovek ispeče rakiju, napuni burad, pa burad natovari na kola, pa na železničku stanicu.
Pretovari burad u vagon, kupi kartu i za sebe i za rakiju. Sedne u voz. Ide u trgovinu. Čak u Beograd. Tamo ga čeka kupac.

Čovek proda rakiju ( pekmez, suvu šljivu). Pare stavi u unutrašnji džep kaputa. Ponovo sedne na voz. Ali, na prvoj većoj železničkoj stanici nešto mu pade na pamet. Siđe sa voza. Uđe u mehanu. Naruči kilo rakije i svirače.

Ujutru nema para ni za voz. Kući se vraća pešice. Za njim se kotrljaju prazna burad. Koja će se svake godine puniti i svake godine prevaljivati isti put.