Po nekom nepropisanom pravilu postoje tri vrste imenovanja srpskog psa.
1.) Ozbiljno: To su imena od kojih se covek od samih njih uplasi. Data su im da bi vec od same kapije odvratila nepozeljnog gosta.
Imena su tipa: Zevs, Reks, Ares, itd.
2.) Ne ozbiljna: To su vam ona imena koja na neki nacin opisuju psa po nekoj svojoj osobini a najcesce po izgledu
visebojni pas: Sarko ili Sarov
mali pas: Grizli
itd.
3.) Pas za koje nije bilo vremena da mu se nadje adekvatno ime: Dzeki, Dzek, Dzoni.
Inace ubedjen sam da se u Srbiji 2 od 3 psa zovu ili makar odazivaju na ime Dzeki
A: Jaoooo vidi onu kucu tamo sa druge strane ulice.
B: Ma daj pusti ga, vidi kako izgleda, sigurno je pun buva
A: Ma nije vazno. Dzeeekiiiii, dodji ovamo, odi odi, kuc kuc kuc, Dzeki Dzeki, dodji ...
Pas vrcka repom i polako prilazi
krstis kuce ko komsijinog sina
miki
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.