Iz perspektive mlađe sestre, brat je onaj koga roditelji uvek pitaju kad meni ne veruju kakva su mesta na koja izlazim, da li ću ostati pola sata duže u gradu, kakav je dečko iz komšiluka s kojim idem u školu. Kad sam tužna, tu je da me dodatno zajebava, a kad sam srećna, opet je tu da mi pokvari iluziju o sreći. On je ipak taj koji u najneočekivanijim situacijama stane na moju stranu. Kad se roditelji okome na mene jer sam zakasnila pola sata kući, on je taj koji kaže da sam bila sa njim. Na mojoj je strani sve dok ga ne slažem. Jedina stvar koju je poželjno i od njega sakrivati su momci. Obično će mu uvek naći manu, a zna i da me pita "Kad ćeš ti naći lepog dečka i zašto ti se uvek sviđaju ružni dečaci ?" Ovo pitanje obično iskuliram jer znam i da mi dečko bude Bred Pitt njemu se neće svideti. Čak i kad me vidi sa drugom iz osnovne kako se vraćam kući, njemu je sumnjivo. Ipak, zahvaljujući njemu gledam najnovije serije, koje on skida sa neta, on je taj koji me vozi u grad i iz grada, zahvaljujući njemu znam celu Premier Ligu, iako se često koljemo tu. Ćesto zna da prokomentariše moj izgled pred odlazak u grad, al na to sam već navikla. Sa njim sam prvi put ušla u kladinicu, i rekla mu da je debil što igra na Napoli u gostima. Kako god, nisam ni ja snob sestra. Kad mu dođe devojka, kulturno izađem iz sobe i ostavim ih da rade planirano. Pomognem mu katkad srpski, ponekad raspremim krevet, mada retko, ispeglam košulju, kažem koje su mu farmerke bolje za grad, usisam sobu. Nekad kad se posvađamo pomislim da bih imala dosta veću slobu da nemam starijeg brata, ali onda shvatim da je bolje da ne mislim, on je tu kad nije potrebno, ali često i jedini kad mi najviše treba.