Iz nemogućnosti da ostvari sebe, on pati. Ciljevi poput zvezda previsoko skovani i jednostavno ih ne može dotaći. Okružen drugima, a opet sam. Žrtvuje svoje vreme, svoj ljubavni život, žrtvuje sve svoje zarad ostvarenja svojih visoko podignutih ideala. Trpi uvrede, poniženja, pljuvanje, podsmevanje zavidnika i onih koji ga ne razumeju ali i onih koji ga shvataju, a koji, opet, nisu dovoljno ljudi da mu čestitaju na hrabrosti i neživotu zarad života. Povlači se u sebe, iako već dosta povučen. Provodi vreme na svom pustom ostrvu. Ne ume s ljudima. I ono malo vremena što je „trošio“ uz drage osobe - sada provodi sam.
Samoća, već godinama. On ne ostvaruje sebe. Umiru dragi ljudi i on ostaje sasvim sam. Potpuno sam.
Nije živeo. Čitav vek on daje sebe a ne dobija ništa zauzvrat. Izgubio se negde u radu, u usavršavanju na putu ka zvezdama, davno skovanim idealima.
Sati, dani, godine...teškog posla. I čekanje. Čeka novo doba, neku drugu godinu kada će uživati u stečenom, kada će se opustiti i najzdah udahnuti punim plućima. Kada neće razmišljati o radu. Kada će živeti!
Nema vremena. Ipak, ne stiže da iskoristi zarađeno. Ne ide na odmore. Ne sreće nove ljude. Ne ljubi. Ne voli. Ali pati.
U polumraku sopstvene sobe, na svom ostrvu, u tišini sluša zvuk Kleptonove gitare i stihove iz pesme „Lonely stranger“ svestan da je stranac u sopstvenom gradu, zemlji, kući, sobi pa čak i nepoznat sam sebi. Večito usamljen. Vuk.
Opis noći koju si kao klinac provodio sa roditeljima u gostima kod starih, nezanimljivih komšija.
-A kevo hajmo, oni nemaju ni igračke.
-Mrš tamo, tek smo sjeli.
