Из немогућности да оствари себе, он пати. Циљеви попут звезда превисоко сковани и једноставно их не може дотаћи. Окружен другима, а опет сам. Жртвује своје време, свој љубавни живот, жртвује све своје зарад остварења својих високо подигнутих идеала. Трпи увреде, понижења, пљување, подсмевање завидника и оних који га не разумеју али и оних који га схватају, а који, опет, нису довољно људи да му честитају на храбрости и неживоту зарад живота. Повлачи се у себе, иако већ доста повучен. Проводи време на свом пустом острву. Не уме с људима. И оно мало времена што је „трошио“ уз драге особе - сада проводи сам.

Самоћа, већ годинама. Он не остварује себе. Умиру драги људи и он остаје сасвим сам. Потпуно сам.
Није живео. Читав век он даје себе а не добија ништа заузврат. Изгубио се негде у раду, у усавршавању на путу ка звездама, давно скованим идеалима.
Сати, дани, године...тешког посла. И чекање. Чека ново доба, неку другу годину када ће уживати у стеченом, када ће се опустити и најздах удахнути пуним плућима. Када неће размишљати о раду. Када ће живети!
Нема времена. Ипак, не стиже да искористи зарађено. Не иде на одморе. Не среће нове људе. Не љуби. Не воли. Али пати.

У полумраку сопствене собе, на свом острву, у тишини слуша звук Клептонове гитаре и стихове из песме „Lonely stranger“ свестан да је странац у сопственом граду, земљи, кући, соби па чак и непознат сам себи. Вечито усамљен. Вук.

Opis noći koju si kao klinac provodio sa roditeljima u gostima kod starih, nezanimljivih komšija.