pesma.

Naziv za neko muzičko ostvarenje. Ono koja te oduševljava i stoga se po subjektivnoj proceni smatra previše dobrom izvedbom da bi se nazvala prosto pesmom, muzikom ili nekim sličnim formalnim terminom.

Vrlo relativna stvar.

Проблем.

Arhaičan srpski izraz za neki posao, obično poverljive prirode. Izraz je kroz perverzaciju vremena dobio nove dimenzije i nikako se ne sme koristiti kao nekad.

Svaku stvar dakle tapni dva puta prstom, prstom kažiprstom, kad je ostavljaš, tu stvar, valja se. Isključuješ svetlo u kupatilu? Nema problema, samo napred, to je jedna lepa stvar, ako se isključenje svetla može nazvati lepom stvari a ja mislim da može, ali isključujući svetlo dvaput prignječi braon unifikovani prekidač u tom yu triptihu prekidača (svetlo + bojler + grejalica) dakle, jednom pritisni, prvi put, stvarno isključujući svetlo (ako se može reći ''stvarno,'' ako postoji stvarno) a drugi put, potvrdivši, ugnječi još malo prekidač, nabi mu glavu još malo da ulegne u svoje vekovno ležište, mada nema gde više, ali, pritisni još jednom, izrabi ga do kraja, iskoristi svoje pravo, stavi ga na njegovo mesto, na mesto-mesto, eee treći put ne diraj, i bog je rekao, i običaj, i ljudi: treći put ne, šta te se tiče treći put, ne ne, kreni napred, samo napred, zaboravi tu kratku romansu sa prekidačem, pa zaboga, život ide dalje, ne očajavaj, eto popravi milje na veš mašini, dakle, rekli smo: isti postupak, sa dva pîpa, inzagija: pap lagano primi loptu, upoznaj se s miljeom, to je prvi tzv. pîp ili tapk i onda cap, oproštajni tapk, šutni na gol, drugi udarac je odmah šut, nema trećeg dodira, kao u 10-9, eventualno pitaš, ali retko, nemoj, to je to, milje je namešteno, gol jepostignut, uređujemo svet, idemo dalje, obodreni, vedri, čili. Eto je, odmah još jedna šansa: kuhinja! Oh, spusti na sto stvar neku, ok tvoja je stvar kako ćeš je spustiti i koju stvar i u koji položaj namestiti, i da li ćeš je odmah bezdušno ostaviti, samo baciti, to je tvoja stvar i to se mene ne tiče, ali ono što se mene tiče a i svih nas je da, odlazeći od stola, pipneš ga, dvaput, prstom, blago zadržavši prst na njegovoj površini, osećajući ga: jednom dakle pîp ili takn, i voila, sto si ustolio, mnogo si učinio, čoveče, o ''čoveče''! Da, ovim potvrđujem, prstom i dodirom i ovim trenom: o ovo je sto, i ovo sam ja, ovo je trag, ovo je dodir, ovim dodirom potvrđujem postojanje ovog stola i svoje, i uspostavljam zvaničnu vezu između nas dvoje, proglašavam kontakt ostvarenim! Pevaj, svete, bogatiji za jedan dodir! I onda, ah, onda, ah kako samo brzo vreme prolazi, kad je najlepše: već ide drugi dodir, ispis i rastanak, tapni još jednom po njemu, tužno: stole, ja sad odoh a ti mi zdravo ostaj, dirljiv je bio naš susret i ispunjen toplinom i samom tajnom postojanja ali moramo sad svako svojim putem: ja u svet, u dalja dvotačja po svetu, tačnije prvo u dnevnu sobu, da se izvalim na krevet, a ti, eh ostaćeš verovatno tu, još zadugo, čekaj me, šta da ti kažem, ili dvotačinjaće te već neko drugi, ali čekaj me, čekaj, vratiću se jednom, ustvari, verovatno za nekih petnaestak minuta samo dok pojedem, tamo, u dnevnoj ovaj neki takozvani KOH.

glupost, sranje,....