Сви је чекамо. У животу у коме је мало ко одистински срећан, весео и испуњен, сви се надају да ће се десити нека ствар, онако одједном, да ће се провући лепршаво кроз нашу свакодневницу и учинити је бољом. То је она вјечита тајна коју тражимо међу пожутјелим страницама књига, међу људима које упознајемо, стварима којих се дотакнемо. Онај еликсир, чудноват и дјелотворан, који ће нам се одједном наћи међу рукама, а који ће учинити да се осјећамо корисним, прихватљивим и вриједним, да пребродимо кризу сопствене безидејности и коначно удахнемо живот.
Тражење смисла, одбацивање прљавог огртача вјечитог незадовољства. Да једноставно застанеш, на тренутак, окренеш се око себе и видиш само срећу, одбациш већ једном сва накарадна размишљања, очистиш душу од нагомиланог понора. Да живиш са сваким прохујалим дахом, испуниш плућа оним осјећајем самозадовољства, високо дигнеш главу и гледаш испред себе. Да када те неко пита, онако, више из културе него из потребе: "Како си?", одговориш громко : "Добро, одлично!". И да овај пут заиста то и мислиш...
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.