Ништа нас не чини усамљенима као наше тајне. Оне нас стежу, муче, буде из дубоких снова и чине душу растројеном, а тело уздрхталим.

Одједном сви осећају зидове око себе, зидове у својим главама. Приближавају се и стежу толико јако да глава почиње да пуца, а плућа се затварају и не пуштају више кисеоник. Везан ланцима неправде и својих ставова, улазим у просторију, мрачну без простора и постајем роб сопствене тајне – на почетку духовни роб, а после и затвореник. Самац затворен у тамницу овог неверја, толико изолован да ми сваки извор светлости смета. Желим уништити оно што ми смета и упоран сам у томе.

Поента овога јесте да, колико год били омеђени, важно је бити упоран. Једном је неко рекао да људи никада не смеју сићи са земље јер ће тако свуда расејати зло. Међутим, иако има толико зла, свако се може потрудити да га учини мањим и прихватљивијим. Наравно, понекад те одлуке могу бити погрешне и довести до заточења, али битно је покушати. Бар за неколико година нећемо рећи да нам је криво што нисмо испоштовали себе до краја и што се нисмо потрудили да победимо. Живот је велика тамница, али уколико довољно копамо испод зидова, будемо упорни у томе, кад тад ћемо изаћи на другу страну и угледати светлост.

Šaljiva metafora za brak. Upotrebljavana uglavnom od strane starih i sedih, venčanih u sretnijim vremenima, kojih se sa nostalgijom prisećaju.