Ništa nas ne čini usamljenima kao naše tajne. One nas stežu, muče, bude iz dubokih snova i čine dušu rastrojenom, a telo uzdrhtalim.
Odjednom svi osećaju zidove oko sebe, zidove u svojim glavama. Približavaju se i stežu toliko jako da glava počinje da puca, a pluća se zatvaraju i ne puštaju više kiseonik. Vezan lancima nepravde i svojih stavova, ulazim u prostoriju, mračnu bez prostora i postajem rob sopstvene tajne – na početku duhovni rob, a posle i zatvorenik. Samac zatvoren u tamnicu ovog neverja, toliko izolovan da mi svaki izvor svetlosti smeta. Želim uništiti ono što mi smeta i uporan sam u tome.
Poenta ovoga jeste da, koliko god bili omeđeni, važno je biti uporan. Jednom je neko rekao da ljudi nikada ne smeju sići sa zemlje jer će tako svuda rasejati zlo. Međutim, iako ima toliko zla, svako se može potruditi da ga učini manjim i prihvatljivijim. Naravno, ponekad te odluke mogu biti pogrešne i dovesti do zatočenja, ali bitno je pokušati. Bar za nekoliko godina nećemo reći da nam je krivo što nismo ispoštovali sebe do kraja i što se nismo potrudili da pobedimo. Život je velika tamnica, ali ukoliko dovoljno kopamo ispod zidova, budemo uporni u tome, kad tad ćemo izaći na drugu stranu i ugledati svetlost.
Šaljiva metafora za brak. Upotrebljavana uglavnom od strane starih i sedih, venčanih u sretnijim vremenima, kojih se sa nostalgijom prisećaju.
-Sinko, koji datum danas?
-Ček da vidim, evo ga, dvadeset treći.
-Deda i ja slavimo četrdeset godina braka.
-Četrdeset godina od moga utamničenja.
-Ajd sad, Milovane, ne pričaj gluposti.
-Eh. Da sam s mečkama igrao kolo pojele bi me da se ne mučim.
