Најбитнији део нечега.
Углавном је то оно што се губи симултаним ћаскањем када вас је троје, па на крају нико не заврши своју причу до краја. Испричају се само уводи и понеки закључак.
Мића - Е да, био је ту и мутави Славко Крекет, узео ону штанглу и...
Пера - Сереш да је био Славко! Ахахахах, нисам тог човека видео... Па има брда колико га нисам видео!
Раја - Ау што стално користите та "брда", иде ми на курац то! Ево прича Јована...
Пера - Јована? Дошла је?
Мића - Ма није, овај је још заљубљен у њу, пичке невидео од ње, само о њој.
Пера - Да Рајко, да нађеш ти неку, ако треба дисфинансирамо ће финансирамо!
Раја - Ко што сте финансирали оно летовање, па се запили код Пеђе, на викендици.
Мића - Па јеби га, било прасе, и ... Шта да се ради... Него има један продаје викендицу, има виноград...
Раја - Кад смо код винограда....
Два сата касније:
Пера - И сад јебеш ми све, песак свуда около, изградили се за 20 година од ничега и сад су као туристичка дестинација.
Раја - Па нестаће им нафте кад-тад, ево рецимо могли би дизграде туризам са оним острвима и пичкама материнама.
Мића - Пошто гориво данас?
Упада лик у разговор што је пратио тикете све време и каже:
- Аман људи оћел тај Славко Крекет, тај мутави неког диспрангија са том штанглом или не? Колико сте бестелесни, страшно!
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.