
Kada neki penzioner, najcesce sa stakama, odbija da sedne u autobusu.
Putnik: Ocete li da sednete?
Baba: Netreba sine, moze baka da stoji, cuvaj ti snagu trebace ti.
Уствари, малоумност и глупост али и упорност родитеља, који, иако знају да си претражио целу гајбу, изнова и изнова сакривају твоје Бејблејдове, Југио карте, кликере, каблове/тастатуре/мишеве, лоптице, и све остало што ти детињство чини иоле занимљивим, на ИСТА места.
Будим се ујутру, трчим на комп. Притискам дугме...ништа...?! Опет покушавам, опет ништа. Као и сваки клинац, разумем се у сваки педаљ електротехнике. После пола сата проваљујем да фали кабл. Наравно да то није први случај, али ни први кабл...вероватно је стоти.
Отварам фиоку, и уместо пуне руке кликера вадим руку пуну ваздуха.
Трипут оњушим ваздух око себе, и наравно, у корпи за веш налазим кабл, испод ТВа кликере, на тавану Југио, и у рупи, у сефу иза осмоглаве истрениране Валкире, најзад, своју лоптицу.
Бураз, стављај столице да опикамо фудбалицу.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.