Albanac iz prestonice.
On je neustrašiv. Nepobediv, ljut, sa dozom ludila. Jakim temperamentom, još jačom pesnicom. Sin radničke klase, sa jakom ambicijom, još jačim porivom ka besmrtnošću. Zna ga ceo kraj, kada on prolazi ulicom, sa svojom malom i odabranom ekipom u koju se teško ulazi, svi sklanjaju pogled. Negovu sestru niko ne sme da ogovara, a kamo li takne. On je bahat, njegove rečenice su kratke i direktne. Ide u teretanu, posle što popije neki steroid ili kreatin. Pokreti su usporeni zbog napumpanih mišića. Strah, i trepet, grom. Som. Najstašnija stvar u celoj priči je što on ima visoko mišljenje o sebi. Izgradio je svoje ime. Devojčice se lože na njega, jer je on strašan. Pogledom strelja, za sobom ostavlja slomljena srca ili zube i kosti. Ne plaši se ničega, pa ni Boga. Profil ove ličnosti je pravi školski primer. Otac mu je najverovatnije bio isti takav, ali samo prema svojoj porodici, jer je radio u fabrici kao jedan u milionu mrava, pa je svoje isfrustriranosti lečio na jadnoj majci, dok je Tiranin Jr. to posmatrao i rekao: Ne može ovako više.
-Šabane, zgazio si mi na patiku, e bre!
-Izvini.
-Ma šta izvini? One koštaju koliko i cela mesečna plata i tvoje keve i ćaleta.
