Kolač koji moja porodica priprema prema strogo čuvanom receptu već tristadvadeset godina odkad su zaklali svoga prvog Turčina i prebegli iz Ibarskog Kolašina u Pčinjsku Toskanu. Mi svi u porodici oduvek jedemo tiramisu, deda je kiselio tiramisu najranije u komšiluku još u oktobru da bi nam stigo za slavu, tetka je donosila njihov tiramisu da se takmiči i druži s našim tiramisujem i da čitaju zajedno Politikin zabavnik a mi deca, eh zamažemo se oko usta i kezimo se jedni na druge dok se igramo oko tetkinih nogu a ona je znala da zapeva tiramisu tiramisu što su bili više nisu i setno bi uzdahnula setivši se teče koji je u garaži prčkao oko auta yugo i ne može da jede tiramisu s nama jer su mu ruke zamazane uljem do lakata pa mu tek tetka ubaci u usta s vremena na vreme a pola mu ispadne.
Celu Žagubicu sam obišao i nigde više nema Tiramisuja, išo sam i u Zaječar kod čoveka što kao to uzgaja ali nije to ta sorta, neka baba pravi sa ćerkom u Paraćinu ali mnogo im stoji u presolac nije to to, nigde više takvoga tiramisija što se nekad pravio pamtim ja to vreme, u jesen kad se vadi krompir pa se od one čuklježnice što ostane pravi najbolji tiramisu...
Onomad mi komšinica donela, kaže, eto, znam da voliš, ali zalud, nisu složeni listovi kupusa kako treba, treba zaklop da se uradi pre pečenja a ne za vreme, to se vrti odozdole, pa na ular, da okrene stojnik, a i odozdo treba da se naulji gajtan pa tek onda u pećište na 200 stepeni, rerna prethodno da se okali onom muzgom od prepelišta... al ko će to sad da radi i da se bakće... ništa više nije kao pre...
