- Oćemo ovog dežmekastog na tihoj vatri?
- Uraaaaa!

- Đenerale, stigla depeša od partizana. Kažu, ‘oće da dođu da sklope primirje, da zajedno udarimo na Švabe i da ih proćeramo, pa posle ćemo mi međusobno. Sutra bi došli u naš bivak na razgovor.
- E, retki su to gosti ovde. Da ih toplo dočekamo.
- Đenerale, ja nekako više volim ‘ladno da ih dočekam, ako me razumete…
- Polako, Milojice, samo strpljivo, sve po redu i običaju. Ovo je, bre, domaćinski bivak!
…………………………….
- Kako prođe kod budućeg prijatelja?
- Pa onako, toplu nam dobrodošlicu priredio još od kapije…
- Opa, već palo šenlučenje?!
- Jes’, ali nekako neobično. Mnogo nisko prijatelj nišanio, imam par rupa na limariji, majku mu.
- Toliko li je ćorav?
- Diskutabilno. Jeste mator čovek, ni ćera mu nije nešto mlada, ali onaj moj mamlaz nije vadio na vreme i sad, šta je tu je. Red je. I kako se pojavimo – bum! Prvo ispraznio dvocevku, a onda ugrabio karabin i rek’o nam da se gonimo u tri lepe. Kaže, jedva dočekao da mu jave da će da bude deda i još naglasio da hoće unuče, a za zeta ga boli kurac, ne treba mu.
- Dobro, bar si se izvuk’o iz neugodne situacije.
- Donekle. Malo bi mi odgovaralo ovoga da priženim, možda se i čukne u glavu, da ga skinem s’ grbače, ali onaj reče da neće tu bitangu ni blizu svoje kuće i ćerke. Čudna li čoveka. Mada, istinu zbori za ovoga moga...

Zbog sira i vojne muzike.