Skitnica, lutalica, prosjak pred vratima onih koji imaju malo ili "malo" više od njega. Konačno je pronašao svog ljudskog komplementa i prihvatio mesto u dvorištu fiksiranom ogradom. Nije mu mnogo bolje nego bez vlasnika, ali barem redovno dobije da jede, ne kisne i nije mu hladno. Ne duvaju mu vetrovi oko mokre glave, a klinci u prolazu ga ne gađaju kamenjem misleći da je opasan. Nije on opasan, čak i voli te iste klince, samo je prljav i neuredan. I mršav, premršav od gladi koja ga muči.
Nije on za to kriv, možda je prethodni vlasnik odlučio da mu je previše da i njemu baci koru hleba, možda se odselio, prodao svoje vekovno ognjište i otišao za boljim životom, a njega ostavio na vetrometini. Možda. Možda ga je majka i okotila na ulici, u nekom žbunu ili rupi i takvog ostavila čim je imao snage da zagrize sisu. Nebitno. Odrastao je tako kako jeste i za bolje i ne zna.
Sad ima, ne mnogo za neke, ali mnogo za njega. Toplo. Hrana. Mesto. Ljubav. Ima svoje parče dvorišta koje on nadzire i koje je neprikosnoveno. Čik probaj da mu nešto uzmeš, ostaćeš bez prstiju ili njega neće biti. Tu on čuva.
Student koji je uspeo da se smesti u dom.
