(1918, Рума)
Бранко: И коначно смо у Србији. Да попијемо? (вади чутурицу из џепа униформе, одшрафљује поклопац)
Митар: Врати то одакле си извадио, не пиј из тога.
Бранко: Што?
Митар: Ускоро ће све ово за шта смо гинули да се сруши.
Бранко: Шта причаш то, Митре, иди у очин бре!
Митар: Кажем- деца ће ти погинути од мађарске руке када нас Швабе опет нападну. Пре ће сви изгинути него нам опростити ово.
Бранко: Ма какве Швабе бре, шта причаш, језика немао, пао кајзер, пао Мађар, Србија смо сада бре! (пљуне трипут према Митру) Пу баксузе!
Митар: Жив био па видео. Срби увек прво направе државу па је уфркеште, џаба се надаш. (пали цигару) Идем кући, жив био.
Бранко: Црко дабогда, баксузе (пљуне за њим, погледа га презриво, окрене се и запути према свом засеоку) Вала шта ти је наш човек, победи и већ гледа кад ће да пропадне. (вади чутуру, испија)
(1945, Сремска Митровица)
(Бранко, стар и немоћан, седи на обали Саве, гледајући у њу. Поред њега долази Митар, подбочи се на штаку, упали цигару, погледа у Бранка, па у правцу Бранковог погледа)
Митар: Видиш што ти рекох, Бранко? Србин ће вазда да уфркешти све што направи. Видиш ли да су се вратили били и Мађар и Швабо? (застане у говору, окрене се према Бранку спуштеним тоном настави) А и чујем да су оног твог Петра... у Дунав под лед... (усна му задрхти, погледа у Саву) Да, уфркешти то Србин све. (Бранко га погледа) Да, знам Бранко, знам да су ти језик... Ниси требао говорити, нема поноса у рату... (пружи цигару Бранку; Бранко узме и припали) И мог су... исто под лед у Дунав. А завршио је гимназију, хтео је да иде у Париз, да научи да ваја, да буде познат, да цео дуњалук о њему прича. Ал' ето, небо се смеје човеку (погледа у небо). А изгледа и киша ће. (Бранко баци цигару и устане) Где ћеш, Бранко? (Бранко покаже прстом у облак и насмеши се, крене у Саву и уђе; Митар га прати погледом све док Бранково теме нестане испод воде, извуче нову цигару и запали) Да, све уфркешти.

pazi dušo, ako nastavim da te bezobzirno varam u ovolikoj meri, ti i ja smo ga načisto ufrkestili!

Banalan primer:
Muž i žena pijuckaju kaficu, gledaju TV, ćaskaju. Scena gotovo idilična.
Onda na TV krene prilog o uspešnom mladom sportisti, a muž se seti svoje neuspešne sportske karijere od pre 30 godina. U tom trenutku žena mu kaže da treba da odu do kumova kao što su se dogovorili.
- Zar baš moramo? – breca se muž.
Žena za milimetar podigne obrvu, ali očigledno naviknuta na te iznenadne izlive nervoze:
- Šta ti je odjednom?
- Nije mi ništa, samo mi TVOJA kuma ide malo na nerve. Te ona najbolje kuva, te njena zimnica je najbolja...
- Nije ona samo moja kuma, nego i tvoja. Osim toga, ti rado jedeš sve što ona spremi, a i meni nabijaš na nos da ne kuvam kao ona.
- Pa, dobro, al’ mi se ne ide danas tamo..
- Ma, šta si se ufrkestio, koji ti je djavo?
Naravno, on joj ne kaže pravi razlog, ali u njemu ostaje neka nejasna gorčina da ga je život gadno, nezasluženo zajebao i odjednom mu nije ni do čega.