(1918, Ruma)
Branko: I konačno smo u Srbiji. Da popijemo? (vadi čuturicu iz džepa uniforme, odšrafljuje poklopac)
Mitar: Vrati to odakle si izvadio, ne pij iz toga.
Branko: Što?
Mitar: Uskoro će sve ovo za šta smo ginuli da se sruši.
Branko: Šta pričaš to, Mitre, idi u očin bre!
Mitar: Kažem- deca će ti poginuti od mađarske ruke kada nas Švabe opet napadnu. Pre će svi izginuti nego nam oprostiti ovo.
Branko: Ma kakve Švabe bre, šta pričaš, jezika nemao, pao kajzer, pao Mađar, Srbija smo sada bre! (pljune triput prema Mitru) Pu baksuze!
Mitar: Živ bio pa video. Srbi uvek prvo naprave državu pa je ufrkešte, džaba se nadaš. (pali cigaru) Idem kući, živ bio.
Branko: Crko dabogda, baksuze (pljune za njim, pogleda ga prezrivo, okrene se i zaputi prema svom zaseoku) Vala šta ti je naš čovek, pobedi i već gleda kad će da propadne. (vadi čuturu, ispija)
(1945, Sremska Mitrovica)
(Branko, star i nemoćan, sedi na obali Save, gledajući u nju. Pored njega dolazi Mitar, podboči se na štaku, upali cigaru, pogleda u Branka, pa u pravcu Brankovog pogleda)
Mitar: Vidiš što ti rekoh, Branko? Srbin će vazda da ufrkešti sve što napravi. Vidiš li da su se vratili bili i Mađar i Švabo? (zastane u govoru, okrene se prema Branku spuštenim tonom nastavi) A i čujem da su onog tvog Petra... u Dunav pod led... (usna mu zadrhti, pogleda u Savu) Da, ufrkešti to Srbin sve. (Branko ga pogleda) Da, znam Branko, znam da su ti jezik... Nisi trebao govoriti, nema ponosa u ratu... (pruži cigaru Branku; Branko uzme i pripali) I mog su... isto pod led u Dunav. A završio je gimnaziju, hteo je da ide u Pariz, da nauči da vaja, da bude poznat, da ceo dunjaluk o njemu priča. Al' eto, nebo se smeje čoveku (pogleda u nebo). A izgleda i kiša će. (Branko baci cigaru i ustane) Gde ćeš, Branko? (Branko pokaže prstom u oblak i nasmeši se, krene u Savu i uđe; Mitar ga prati pogledom sve dok Brankovo teme nestane ispod vode, izvuče novu cigaru i zapali) Da, sve ufrkešti.

pazi dušo, ako nastavim da te bezobzirno varam u ovolikoj meri, ti i ja smo ga načisto ufrkestili!

Banalan primer:
Muž i žena pijuckaju kaficu, gledaju TV, ćaskaju. Scena gotovo idilična.
Onda na TV krene prilog o uspešnom mladom sportisti, a muž se seti svoje neuspešne sportske karijere od pre 30 godina. U tom trenutku žena mu kaže da treba da odu do kumova kao što su se dogovorili.
- Zar baš moramo? – breca se muž.
Žena za milimetar podigne obrvu, ali očigledno naviknuta na te iznenadne izlive nervoze:
- Šta ti je odjednom?
- Nije mi ništa, samo mi TVOJA kuma ide malo na nerve. Te ona najbolje kuva, te njena zimnica je najbolja...
- Nije ona samo moja kuma, nego i tvoja. Osim toga, ti rado jedeš sve što ona spremi, a i meni nabijaš na nos da ne kuvam kao ona.
- Pa, dobro, al’ mi se ne ide danas tamo..
- Ma, šta si se ufrkestio, koji ti je djavo?
Naravno, on joj ne kaže pravi razlog, ali u njemu ostaje neka nejasna gorčina da ga je život gadno, nezasluženo zajebao i odjednom mu nije ni do čega.