Dokaz da je licni uspeh u Srbiji toliko beznadezno tesko dostizan i redak, da ljudi moraju pribegavati identifikovanju sa sportskim uspesima, ne bi li se bar na trenutak osetili srecno, ispunjeno i uspesno.

Kada su prestali uspesi u kosarci, sportu koji se zaista voli i prati, prihvaceni su i uspesi u manje popularnim i dotad skoro nepoznatim sportovima (kad nema devojke, dobra je i baba), pa su tako na ulici slavljeni i (inace sjajni) plivaci i juniori, koji bi dotad jedva bili i primeceni. Vrhunac fenomena predstavlja slavlje PLASMANA na svetsko prvenstvo, sto je odjednom postao nevidjeni uspeh (a zapravo je potpuno normalno, nakon dolaska odlicnog Antica cak i ocekivano).

Vlast, naravno, bez razmisljanja placa vatromete i proslave, mnooogo jeftinije kostaju nego gladnima obezbediti hleba, a plus ne postoji opasnost da ih u masovnoj euforiji neko nedajboze priupita za neku od afera... ili nedajboze zatrazi pravdu za Brisa Tatona... ili uporedi presude Damiru Dokicu i Sinisi Vucinicu za isti prekrsaj...
ili...

Čega će se pametan stideti, to će budala i zaboraviti!

Kao i demonstracije za Kosovo,odlican razlog za razbijanje izloga ,cukanje trafika,unistavanje trolejbusa,kao i za besomucno trosenje pra iz gradske kase,sad kad hoce da zatvore narodne kuhinje.
Ovakvi docheci poazuju koliko smo jadni i beznacajni u pojedinim sportovima,da slavimo i plasman na neko takmicenje,u kome nema sanse da postignemo neki veci uspeh.....