Vadili ste zubni živac. Kad ste bili mali, đilkoši iz kraja su vam napucavali specijalku u jaja. Bivša riba vam je svakodnevno prepričavala knjigu 1000 zašto ( da živimo zajedno ) – 1000 zato. Prebrojali ste sva zrna praška za veš Duel iz pakovanja od 3 kg, dok ste slušali novi CD Zdravka Čolića. Preživeli ste psihofizičku torturu koliko i prosečni logoraš u Jasenovcu. Na red je došlo i vađenje lične karte.
Neophod: hrana za nekoliko dana, voda takođe, hoklica, vreća za spavanje (kamp kućica, ko ima), mp3 plejer sa 5 giga različitih žanrova muzike, 2 para gaća, kenj papir, vlažne maramice, kišobran, ćebe, peškir, nešto slatko, bele semenke i živci ko brodski konopci.
Čuli ste da treba da se pojavite oko ponoći, kako biste imali kakvu-takvu šansu da JOŠ TOGA DANA izvadite dokument koji život znači. Tako i radite. Po dospeću percipirate atmosferu iz Kusturičinih filmova: Alfa Ciga sa 8-članom porodicom leži na betonu ispred ulaza u stanicu i nešto mrmlja. (Očekujete WTF momenat kad oni polete, kao i neke guske koje tumaraju unaokolo. Naravno, i usranu facu Slavka Štimca). Master čekač vas obeshrabruje rečima da već 10 dana puši za izdavanje l.k. i da ste došli kasno. Mudroser sa vaše leve strane nešto zapisuje i broji. 3 babe iz potaje bacaju hejt na omladinu. Jedina osoba vredna zadržavanja pogleda je došla sa dečkom i spava mu na ramenu. Kako se bliži zora, noge se oduzimaju. Hranu ste pojeli, vodu popili, i skljokavate se na stazu sa slušalicama u ušima i tonete u polusan. Trzaj. 04:09. Trzaj 04:05. Nemoguće, ovo je ružan san. Zažmurićete, i kad budete otvorili oči, probudićete se u svom krevetu, a na ramenu će vam spavati nega megapička koju ste satima seksualno vozdizali u nebesa. Otvarate oči. Sedite na betonu, a na ramenu vam spava Ciga sa osmočlanom porodicom. Bože, uzmi me...telo više ne može da izdrži, padate u san.
Budi vas komešanje. Već se uveliko razdanilo. Na početak reda je stigao ćelavi glavonja sa zlatnom kajlom i napravio gužvu. Svi protestuju, pominju majke, očeve, sestre, Tita, Slobu, Đinđića, Koštunicu, Tadića. Nalaze kompromisno rešenje i konsenzus oko toga da je Tito kriv za sva ova sranja i slom moralnih vrednosti. Jedino se sa tim ne slaže Master čekač, kome je dokurčilo desetodnevno pušenje u redu i uzima stvar u svoje ruke, te glavonju spičava hoklicom u ćeletinu. Haos. Rasulo. Vijetnam. Policija istrčava i privodi 20-ak najratobornijih: ćelavog, Master čekača, Cigu sa osmočlanom porodicom, Mudrosera, tri babe iz potaje, dečka jedine osobe na kojoj vredi zadržati pogled...
8h. Otvaraju se vrata pakla. Izlazi FT1P teta i po redu upisuje imena današnjih srećnih dobitnika. Jedina osoba na kojoj vredi zadržati pogled se nalazi tik iza vas i vi kao pravi džentlmen joj ustupate mesto ispred. Posle par minuta shvatate da je prokleta kurva poslednja na spisku za danas, a FTJP teta ljubazno saopštava da vam želi više sreće u sledećem izvlačenju. Nadrealizam koga bi se i Dali postideo.
"Smatram da smaraju ovakve definicije, ali verujem da će nekome biti korisna" - autor
E pa ovako. Stara lična karta je istekla, a nova je obavezna jer jebi ga, ne možete više da je koristite prilikom sklapanja ugovora sa npr. bankama u vezi sa kreditima pa ste prinuđeni da vadite novu.
Odlazite u stanicu milicije, negde oko 16h, tamo vas čeka nasmejano lice dežurnog policajca kojeg najiskrenije i od srca bole đoka zbog čega ste tu. Njegovo je da bleji i gleda da li je sve u redu i da li je neko ne daj bože parkirao auto na mesto rezervisano za pandurska kola. Prilazite šalterima, gurate se sa masom zadovoljnih i srećnih sugrađana, dolazite do vrata na kojima čitko piše "nove lične karte". Hm, mora da je to, pomislićete. Upadate unutra onako bez kucanja, velite dobar dan i pomoz bog, može li lična karta ali ... vaši snovi počinju da se ruše usled odgovora: Imate li broj? Kakav bre broj? Pa gospodine ne možete doći bez broja, bla bla, truć truć, mrš u pizdu materinu (ovo naravno ne govori, jbg, ali volela bi da može i to da kaže). Vraćate se natrag savladani i skrhani bolom i tugom jerbo vađenje nove lične karte nije tako jednostavno kao što ste zamišljali, odlazite k dragom licu dežurnog pandura koji vam podrobno objašnjava da se svake noći preko puta stanice organizuje sektaški ritual potpisivanja na sveti spisak koji se ujutru u 8 uručuje gospođici koja vas je pre par minuta izbacila iz ofisa, i obaveštava da potpisivanje počinje u ponoć (!?) i traje sve do 8 kada se i poslednji potpisanik upiše. Prevaziđe li broj tih potpisa 64 (kakva slučajnost) možete samo da ga popušite i pokušate sutra.
Elem nekako se i to uspe, ne prospava se jedna noć, zakačite broj u sredini sa terminom za kasno podne, vratite se sa karticom u stanicu mupa uđete kod prijatne gospođice, metne vam kažiprst na skener napravi dve tri fotke, skenira neke papire i voila, kraj postupka. Kroz sedam dana je samo podignete i eto ga. Vaša sim kartica je kod vas.
Naravno ako ste tražilličnu kartu sa čipom. Znajući naš narod koji ne veruje u te moderne zapadno gejvropske tehničke stvarčice, malo ko se odlučio da uzima ličnu kartu sa čipom jer to zrači, mogu tako da vas špijuniraju preko satelita i tako dalje i tako dalje, u svakom slučaju smaranje je žešće i preporučujem da je ne vadite ako ne morate. Isto važi i za pasoš.
