U vrtiću, kada su se deca igrala šumskog carstva, on je dobijao ulogu drveta. Kada je počeo da igra fudbal u ulici, uvek su ga stavljali na gol. U odeljenju je svake godine biran za ekonoma. Tokom prvih izlazaka, redovno je morao da leže na minu. Na ekskurziji, dok su drugi obrtali radodajke, on je poslat da traži makedonsko belo vino usred Atine. Kolege sa faksa su ga zvale samo zbog skripte iz Metodologije. Na poslu jedini nije imao kancelariju, nego je sedeo na mestu koleginice Vanje koja je na trudničkom. Žena ga je, posle dva meseca braka, poslala da spava na kanabetu. Sin mu se obraća samo kada mu treba neka crvena, a savete oko brijanja i curica traži od ujka Zokija. U kafani ga konstatuju samo ako vikne turu za sve. Na tridesetoj godišnjici mature ga se prisećaju samo zbog klempavih ušiju. Vršnjaci penzioneri mu jedva dozvoljavaju da bude ciciker na Kalemegdanu. Nikada se nije pobunio. Večito je ostao golman.
Osoba koja ima 20 kilograma više od svojih vršnjaka. Nema talenat ni za kakav sport. Uglavnom sedi na tribini i gleda. Kada neko dođe da igra fudbal, on i dalje sedi na tribini, u slučaju da zafali golman pitaju ga: "Hoćeš da igraš?" Večiti golman zna da je to poziv za mesto među stativama, jer ima iskustva sa takvim stvarima. Razmišlja nekoliko minuta, da makar jednom u svom životu bude važan. Prihvata. I tako u nedogled...
U slučaju da živi jako blizu terena, kaže da ide da preobuje patike, i uzme one za fudbal. To je vrhunac njegove karijere.
