
Најстарији, најцјењенији тениски турнир са највећом и најдужом традицијом (тзв. незванично првенство свијета, један од 4 Грен Слема), познат по томе што се игра на травнатим теренима All England Club-a, јагодама са шлагом којима се наслађује публика и правилима облачења која налажу да играчи играју у бијелој опреми.
Овако ће вам Вимблдон представити новинари који преносе овај турнир.
У стварности то изгледа овако: Расистички турнир (бијели спорт) гдје размажени Енглези долазе да лијече комплексе и успут виде побједу неког од британских тенисера (што се није десило већ неколико деценија) а чак су и брдо у близини назвали по Тиму Хенману, лику који је на гузове успио да присмрди полуфиналу пар пута, а иначе са спортске тачке гледишта убједљиво најдосаднији турнир јер форсира играче који играју сервис-волеј игру, тако да просјечан гем траје минут и по, а што се траве тиче послије трећег дана овај турнир се не игра на трави већ на пољопривредном добру ПИК Земун.
Упоредити ужитак гледања Вимблдона и Ролан Гароса је као поредити неки руски аматерски home video са врхунским умјетничким дјелима у режији Бреда Армстронга са Роком, Роном, Џеном и Трејси.
Овамо (у првом случају) ем је терен очерупан и јадно изгледа, ем сама игра кратко траје.
Сједање на зиду са осталим нејебачима и благо окретање главе тамо-вамо за добрим пичкама.
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.