или, да се изразим мало прецизније: у државним фирмама и установама.
Оно што су обични предмети и "хемија" која се налази у сваком купатилу, у WC-у државне фирме, сваки од тих предмета сасвим мења своју улогу и примену у зависности од маштовитости посетиоца. Нагласак је на маштовитости.

Тако сапун не служи да се њиме перу руке већ да се украде.
Пешкир - да се бришу ципеле.
Тоалет папир - да се у једном цугу потроши тако што се испробава колико је папира потребно да се запуши шоља.
Канта за отпатке - да се бацају употребљени улошци и то на начин на који они најбоље показују свој садржај.
Чесма - да се остави да цури вода.
Лавабо - наравно, да се запуши.
Сијалица - да се мазне, још ако је од 100 вати...
Казанче - да се развали и поквари.
Плочице - да се бришу замазани прсти.
Шоља - да се над њом иживљава (јер се то код куће не ради, мора човек некад себи да да одушка) и да се по њој мокраћом исписују животне приче и тренутне мудрости. Она има још једну примену - да се запуши.
Чучавац - да се промаши. Тачније, да се добро увежба принцип "ко боље омаши"... шта да се ради, изгледа да се још увек осећају се последице од "зими, зами, зум" (у круг око чучавца, па боц... па где се задеси.)

Просторија у којој политичари просипају сва го*на која нису стигли да проспу у скупштини пред ТВ камерама.