Konačni stadijum ljutnje.

Mesto gde odlažeš nepotrebnu starudiju.

Soba puna uspomena koje nikome ne trebaju. Tu su razočarenja, lomovi, patnje i izdaja.
Kada zatvorite vrata i izađete napolje, imate osećaj da se sve desilo davno, nekom drugom, a ne vama.

Najsigurnije mesto za pohranjivanje strogih tajni.

Kada juče ne prepoznaš prekjuče, nećeš prepoznati sutra jer nećeš znati šta je bilo danas.

Негдје између чардака ни на небу ни на земљи, са једне, и последње знане локације Баба Јаге, са друге стране, закључан бравом коју чак ни расковник не може да откључа, налази се заборав. Чудно мјесто тај заборав, и свашта се у њему може пронаћи. Старе лутке, изгубљени новци, понеко име, покоји метак застао у срцу, мноштво разних карата, сличица, различитих успомена, сјећања, љубави, старих срца пуних ожиљака, бицикала, катанаца, игала и локомотива. Мноштво ствари у једном непрегледном хаосу. И све то чувају горе поменута врата. Нема чувара, јер се до заборава ионако тешко стиже, а још се теже из њега утекне. Међутим, деси се понекад, да се неким чудом нешто провуче напоље и одлети далеко од заборава, настањујући се случајно у краткорочној меморији.

To je neka jama gde obično padaju ljudi i stvari

Izuzetno jak udarac.