Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.
Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih i nesnalažljivih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, kamena tvrdjava sva u lišaju i mahovini, načeta ludost u službi zdravog razuma. Svakoga ko poseduje Andromedu odlikuje i tračak sujete, jer svakome je njegova Andromeda najlepša. Uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, ona se širi i skuplja oponašajući pluća univerzuma, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše čezneš i žudiš. Druge ne smeš povesti tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti - na letimičan pogled deluje blistavo, a opet, ta blistavost materije i duha neiskusnom posmatraču može delovati zastrašujuća.
Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju, nalazeći jedino prokletstva ljudske pohlepe i tragičnu patnju postojanja. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama ispod pazuha. Tamo jedino mogu biti svoj, sam sebi prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.
Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju iskre žudnje i zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim krmu ka nepoznatom pravacu, ćutanju, drugujem sa mislima koje ne trebaju ograničenu reč, zvukovima koje daruju instrumenti koje sam jedino za sebe izmislio. Nema gladi, hladnoće, sujete, prohteva, zahteva, jasno odredjenih pravila, tebe, mene, civilizacije..
Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti iz daleka. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo početna stanica sa koje sam krenuo davno, vrlo davno.
Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih slova i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti u ograničenosti vremena i postojanja, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, um neslućene dimenzije a ljudska sudbina jedan novi smisao. Ne postoji ni jedan vid barijera ni iskušenja - samo pobeda.
A onda nekako prokrijumčare zgusnuti snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.
- Kevo vratio sam se.
Muk. Čekanje. Pomirujući osmeh.
- Sedi prvo da jedeš, nisi ništa uzeo u usta danima, a onda se sredi pa idi malo medju ljude. Zaboraviće te.
- Koliko sam bio odsutan?
- Eonima. Nešto kraće nego obično.
Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.
Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, načeta ludost u službi zdravog razuma.. Svakom je njegova najlepša, uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše težiš i žudiš. Druge ne vodimo tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti, deluje blistavo, a opet može se učiniti i strašnom.
Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama. Tamo sam svoj, tamo ne dopiru prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.
Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ali ja ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim u nepoznati pravac, ćutnju, i drugujem sa mislima koje se ne mogu reći, zvukovima koje sviraju instrumenti koji samo tamo još postoje. Nema gladi, hladnoće, sujete, civilizacije..
Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo sudbonosna stanica sa koje sam krenuo davno, jako davno.
Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih cifara i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, ljudska sudbina jedan novi smisao.
A onda prodre snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.
- Kevo vratio sam se.
Muk. Čekanje. Pomirujući osmeh.
- Sedi prvo da jedeš, nisi ništa uzeo u usta danima, a onda se sredi pa idi malo medju ljude. Zaboraviće te.
- Koliko sam bio odsutan?
- Eonima. Nešto kraće nego obično.
