To je zivotna faza kad posle zavrsene srednje skole razmisljas da li da upises voznju za C kategoriju ili fakultet.

Trenutak u životu gde sami biramo kojim ćemo putem poći, ili nas jednostavno život dovede. To je prekretnica u životu, odluka koju donosimo svesni rizika, s nadom da smo učinili pravu stvar.

Trenutak u zivotu kada,obicno,izmedju dva zla treba da odaberemo manje zlo.

Raskrsnica u koju se , naravno, sumanuto uleti i raskrsti sa životom.

Ево га зелено... Како мрзим гужве. Баш кад народ треба да се одмара од посла, на улицама гужве. Цео живот сам у некој гужви. Гуше ме људи. Гуше ме самим својим присуством, и пре него што се неко одлучи да ми се приближи. Види тамо, још већи кркљанац. 'ватај пун десни и идемо овом улицом, то је пречица. Јесте прљаво, нигде светиљки, али бар нема пуно људи. Колики је мрак овде, ни дуга светла не помажу. Зашто је ова улица тако мрачна? Идемо лево сад, туда.

Овде је човек што пали уличне светиљке заборавио да прође. Ако би ме питали како видим свој живот из трећег лица, описао бих ову улицу. Уска, са пуно незакрпљених рупа, тамна као моја емотивна страна. И тако хладна. Баш гризе ова хладноћа. Додуше, хладноћа ме мучи цео живот, у животу сам имао само једно годишње доба. Оволико пусту улицу нисам видео, мада бих желео да имам стан овде, одговарала би ми, и ја сам празан као и она. 'ајде опет лево сад, неко ми је причао да се овуда иде, тамо је излаз. Ова улица је још хладнија. Али некако светлуцава. Да л' је могуће да је овде пао снег, све је бело? Да л' је и овим коњима хладно као мени? Да ли су они сами? Не, они су ту баш због оваквих као што сам ја. Стаћу овде са стране, волео бих да се провозам овим коњем, уз то је и овај снег, биће лепо.
Јесте ме коштало двадесет евра изнајмљивање коња, и још педесет уживање у снежној пољани, али је бар леп осећај. Некако ми је топлије сад. А и човек задужен за светиљке је дошао на посао, сада је све светло, готово да бљешти. Не осећам више ни ту празнину у срцу, испуњен сам. Бог ме је погледао и натерао да скренем са оног булевара. Сјајан осећај, никад се нисам осећао овако живим. Продужио бих са изнајмљивањем, али немам довољно код себе. Могао бих да се вратим до банкомата за кеш. И хоћу. Ово ме баш испуњава, опет сам жив.

Океј, како беше, скренули смо с булевара десно, па двапут лево. Дабоме. Рикверц. Вратићу се ја брзо, сачекајте ме. Хоћете? Стварно сте добар човек, одавно нисам наишао на човека са толико разумевања. Добро, сад сам ишао десно, дакле још једна десно, ено га излаз. Станите људи, зашто је ова барикада овде? Али ја, ја морам да прођем. Молим вас, стварно бих да се вратим, желим назад. Помозите ми. Добро, схватио сам, идем путем куда сам пошао, ионако овим путем могу до куће, а и кући имам пара. Је л' ми се чини или је сад ова улица мрачнија него малопре? Ма, чини ми се. Идемо лево. Дефинитивно јесте мрачније. Овде се све бели, али је опет мрачније. Не разумем. Нећу сад да стајем, вратићу се, идем даље. Овде ваљда треба десно. Јесте, ал' не делује као нешто дуга улица. Срећа те је све тако пусто, направио сам бар пет грешака, ово су све једносмерне улице. И ова је једносмерна. А ево ме, на крају сам, куда сад? А немогуће, ћорсокак. Био сам сигуран да је ово прави пут. Слагали су ме. Хоћу назад. Не, не могу. Не видим куда. Ништа не видим, мркли је мрак...