Конкретно ме интересује ваше мишљење о историји која је нама страна а постала је тренд на балкану.
Сви износе неке своје теорије које изгубљена маса људи олако прихвата.Јавља се проблем појачаног национализма и отворене мржње која прети да ескалира у нови балкански рат.
Конкретније:
Македонци присвајају хеленску историју и Александра Македонског.
Бугари присвајају Македонију као вековну бугарску земљу а источну Србију као своје некадашње западне покраине.
Хрвати износе неке сумануте чињенице о ратовима 1941-1945 и 1990-1995.
Неки српски научник(читај будала) корене Српства види у Спарти и Винчанској култури.
Бошњаци нису потурчени Срби већ староседеоци простора данашње Босне који су били богумили па кад су дошли Турци прешли су у ислам како би себе заштитили од вековне српске тираније.
Све будалаштине које сте чули негде поставите и наравно ставите ваше мишљење на све то.
Хвала

Srbi su takodje biblijski narod.

Има и тога :) Најстарији народ по некима,питање је где могу такве злоупотребе да нас одведу?
Ја сам мишљења да од тога нико неће добра видети,то треба да се санкционише и то не само чињеницама већ и законом.

Ја сам директан потомак амебе.

Дотеру кад ли ћеш ти да се уозбиљиш?
Лепа тема за разоноду а ти подјебаваш,ето ту из горе наведених група изабери групу монголоида које ћеш да коментаришеш па да сви уживамо.
По мени тотални победници Бошњаци,одакле им бре инспирација за толке будалаштине...

En_Dotter govori neistinu. Ja sam direktni potomak amebe. On je običan bičaš!

А ја сам колонија волвокса а прадеда ми је трепљар. Нико нема боље и старије порекло од мене!

Имају пирамиде... ето одакле...

Мислим на санџаклије,они што су писмени то је чудо једно
нису они Срби већ потурчени Илири који су се умешали са Богумилима они су овде староседеоци...свашта данас може да се чује.

Pa od Spartanaca tesko da poticemo, ali nije iskljuceno da su nam preci bili Vincanci, sto se tice Bugara imaju isto toliko prava da zahtevaju Zapadnu Srbiju koliko i mi Epir i Tesaliju i samu Bugarsku jer su to teritorije koje su bile pod upravom Dusana kao sto su teritorije koje oni zahtevaju bile pod upravom Simeona.
Sto se tice nase rane istorije nema smisla razgovarati sa ljudima koje je skolovao komunizam i koji su ziveli u Jugoslaviji i ocekivati od takvih da prihvate istinu da su Srbi autohton narod na ovim prostorima, mozda ne striktno pod imenom Srbi i svakako ne do danas genetski cisti, ali da su nam genetski svakako dominantni preci koji su na ovim prostorima daleko duze od navodne seobe Slovena.
Uostalom ko su Sloveni, u kraljevini SHS Slovenima su smatrani Slovenci, Hrvati i Srbi, a nikada Crnogorci, Bosnjaci i Makedonci stoga je i prica o Makedoncima kao Aleksandrovom narodu besmislena isto koliko i Crnogorska tvrdnja da su samostalan narod i da je Njegos verovatno bio zaveden od velikosrpskih nacionalista pa delao protiv interesa njihove junacke otadzbine.

E ovo što Haze reče je jedan klasični primjer prekrajanja i svojatanja istorije. Školski primjer u malom, kako bi kolege novinari rekle.

Kao sto sam ja obrazlozio sve sto tvrdim ucini i ti isto pa onda mene nazivaj kvazi istoricarem.

Ima ono za brošuru kosovskog ministarstva turizma, tako nešto, da su Aleksandar Makedonski i Aristotel sa Kosova, da su Nemanjići zapravo albansko-ilirsko-kosovarska dinastija Nimani, koja je izgradila manastire, a onda divljački Srbi upali, osvojili i sve pripojili...

autor je dr. Jovan Deretić, čak mislim da zaslužuje i zasebnu temu

Србијa се простирала дуж источне обале Јадранског Мора, неколико векова пре римског освајања. Престолница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског Мора, ми називамо Јадранском Србијом, да би смо правили разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији, данашња Румунија, и друга на северу, на Сарматском Мору, које данас називају Балтичким Морем.
Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240 до 230 године с.е. Ову Агронову државу Зонара назива "Српском империјом". Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву, Кварнери Истру.
Цела јадранска обала, од Трста до Јонског Мора, била је у поседу Србије.
Јадранска Србија је освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229 до 1б8 године с.е., а римска власт је ко начно утврђена тек 9-те године н.е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка.Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали - Илирима. По распаду Римског Царства, и по распаду римске Илирије, Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира.
Име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 1б0 године с.е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали -Далматима. Стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу. Нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Српско име се помиње на више начина и неки његови облици су доста удаљени од савременог облика српског имена. Срби се помињу као: Серби, Сераби, Сораби, Сороби, Сорди, Сордиски, Скордиски, Серди, Сарди, Арди (без почетног слова С у новијим издањима античких писаца на Западу), Соробати, Саромати и Сармати. Поред тога, Срби се врло често помињу као Илири, Далмати или Венети. Код неких грчких писаца Срби се помињу и као Спори, Сури и Сабири.
Још је Херодот, у петом веку с.е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Географ Толомеј из Александрије, други век н.е., каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. (Књига 3, глава 5). Овде се под Сарматијом подразумева Северна Србија, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба.
Мавро Орбини, 1б-ти век, каже: "Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени". Еузебије Памфил, 4-ти век н.е., каже да је Тиберије победио (9-те године н.е.) "сарматскеДалмате". Исто пише и Херман Контракт, 11-ти век, у својој Хроници. Да су Далмати које је Тиберије победио - Сармати, потврђује и Екехард, 12-ти век, у својој Хроници. Емоан Флориакенски, 11-ти век, каже: "У земљи Словена које Венетима зову." Јован Кинамос, 12-ти век, каже: "Срби, који су као народ Далмати, изградили су тврђаву Рас". Лаоник Халкокондил, 15-ти век, пише о цару Душану и каже да је он намеравао да створи "Европску империју народа илирског". (Стр. 35) Затим даље каже, народи који се зову: "Мези, Илири и Сармати говоре истим језиком". (Стр. 138) Ф.Г. Бергман, у своме делу "Скити", каже: "Под Сарматима су обухваћени сви Словени". Е. Прико Де Сент-Мари сматра Сармате за предке јужних Словена, у своме делу:"Јужни Словени". (С.
92) Равенски Анонимус, писац Космографије, половином 7-ог века, каже да су постојале три
Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског Мора. Под првом Србијом
коју ми називамо Јадранском, Равенски Анонимус подразумева и стару Македонију. Друга Србија је,
каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Да су Илири - Срби, односно Срби - Илири, то јест да се ради о два назива за један исти народ, сведочи и Апиан из Александрије, 1-ви век н.е., познати писац историје Римске Империје. Ди Канж показује како је од Апиановог облика српског имена: Сорди, Сордиски, настао каснији облик Скорди и Скордиски. Ди Канж претходно каже да су становници старе Илирије били: Илири, Либурни Јаподи, Истријани и Скордиски. Под тим искривљеним именом Ди Канж налази Србе у старој Македонији и Горњој Мезији.(13)
Е. Прико Де Сент-Мари каже да су ови Скордиски, у време Римљана, били толико бројни да су насељавали: Илирију, Панонију,, Мезију и Тракију. Он их затим још помиње у данашњој Херцеговини,
у Црној Гори, у Босни, на Косову и Метохији и у Македонији. Све ово што смо навели јасно говори да су Срби били становници у свима српским покрајинама
у којима и данас живе, далеко пре римског освајања Јадранске Србије. Стари градови чија су имена настала непосредно од српског националног имена јесу: Сардика или Сердика -данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра - данашњи Скадар, Сардона или Скардона - данашњи Скрадин, Сарит, Сералиум или Сераљио - данашње Сарајево, римски Serbino, Serbinum, и у савременим издањима античких писаца на Западу, Servitium, а код Толомеја Σερμιον, то јест Сербиново - данашњи Загреб, у коме је била главна лука римске флоте на Сави. Град Сербиа на реци Бистрици и две Србице у старој Македонији, римска Сарабантиа у Панонији и град Сербион, Σερμιον грчки, и Sirmium римски - данашња Сремска Митровица. Планински венац Старог Влаха па до Дурмитора и на југу Шар Планина, који се налази на сред српске земље, називан је у старом и средњем веку - Српским Планинама: Sardonici montes, (21)
Scordus sive Scordisque montes". Ди Канж назива овај планински венац једноставно -"Планинама Србије" и каже да се стара кнежевина Требиња простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes. И на крају да још једном поменемо Е. Прико Де Сент- Мари, који, такође, каже да је Агрон био српски краљ и да су се Римљани борили са Србима у долини реке Неретве. Овде желим само да напоменем да је име краља, тачније цара, Агрона преиначено и да је његово право име било слично овоме али мало друкчије. То је једна посебна тема и о томе ће бити речи у једном од наредних дела.........

Јован Деретић
Западна Србија

Српска раса се открива око 2.000. године п.н.е. као главни историјски чинилац и као незауставни талас прекрива све земље и народе од Дунава до Инда и од Арала до Нила. Ти највећи освајачи у историји носили су ново војно устројство, ново гвоздено оружје и ратну технику, развијену културу и нова схватања међуљудских и међународних односа, као и ново друштвено уређење које се огледа у стварању прве светске империје. То нам указује да је народ о коме се овде ради, морао бити врло бројан и на високом степену културног и техничког развоја. За то је морао постојати читав низ предуслова. Први је погодан земљишни простор као основа. Народ који се назива Аријевским није могао изаћи из неке шуме, сићи са неке планине или се развити на Хималајима, у Сибиру или Скандинавији јер је то, просто речено, било немогуће.
Тај земљишни простор било је Подунавље - прво у ужем смислу, као коренито подручје, а затим
Подунавље у ширем смислу као подручје једне посебно једровите културе. Праисторија Подунавља је добро истражена и познат је настанак и развој дунавске културе. Сами почеци дунавске културе
провирују из таме времена на око 10.000 година п н.е………………………

Град Сербија на реци Бистрици у Грчкој (и данас се тако зове) најстарији је град античке Македоније настао пре македонског времена и то око 2500. године п.н.е.

Свето писмо (Библија) служи као темељни извор, не само за ово поглавље, него и за целу књигу. Поред огромног уважавања и верског значаја, Свето писмо има и улогу веродостојног историјског извора. Зато је оно за нас најважнији сведок - стони изворник. Овде се ради о потпуно новом приступу историји, заправо о открићу једног великог дела старе историје коме се све до сада није приступало као саставном делу националне историје. Међу неколико библијских народа и Срби своју историју могу да темеље на Светом писму. Иако ми данас располажемо са више врста записа старијих по времену од Старог завета. ни једна скупина тих записа нема ту прегледност и ширину повести о народима тадашњег познатог света, а која обухвата Европу, Азију (до реке | Инда) и Северну Африку. Свето писмо се обично назива
Библијом код Грка и Римљана, па следствено и код свих западних народа. Име потиче од грчке речи
ta Biblia, што значи Књиге, у множини. Од Грка су ову реч преузели Римљани - латински Biblia, а од њих сви савремени западни народи. Срби називају те књиге - Свето писмо, дословно онако како су их називали први хришћани (на грчком grajh - писмо). И муслимани у својим првим записима (Мухамед) дели народе на варваре и оне који поседују Писмо.Ово је крупан доказ да смо ми Срби, иако не сви, примили хришћанство непосредно од светих апостола, тачније од апостола Павла, у првом веку. Да смо примили хришћанство посредно, преко Грка, ми не бисмо имали ово име за свете књиге, него би их звали Библија или Вивлија.

Из Александрових изјава ми сазнајемо да је неки велики војсковођа, далеко пре њега, предузео поход са Хелмског (Балканског) полуострва, односно из Србије, као што ће се то и чињенично испоставити, на исток све до Индије. Тај војсковођа је остао у народном памћењу као бог Бак за чијег наследника се Александар издаје и жели да следи његов пример. Нама је сада остало да пронађемо ко је био тај велики војвода кога је народ, запањен његовим успесима, прогласио богом Баком. Посао нам је удвостручен јер нам Александар саопштава и за све време свога похода на то указује, а и чињенице то потврђују, да је био још један велики поход, после оног Баковог, такође од Србије до Индије. И овај
други поход водио је, опет према народном предању, један други бог јер се сматрало да такав подвиг не може да изврши обичан човек. Тај други велики војвода се на српском језику назива Сербон. Грци га зову Хераклес, а Римљани Херкулес. И Александар је, као и његова два претходника, био проглашен, прво божијим сином, па затим и богом. Плутарх каже да је сасвим извесно, што значи да су његови савременици у то веровали, да Александар води порекло од Хераклеса преко свога претка и родоначелника династије - Карана, и од јунака Ахила преко своје мајке Олимпије, рођене Еакић (грчки Еакидес).
Александар је сматрао себе ''...такмацом и следбеником Баковим, жудан да се уздигне на исти
степен као просветитељ и као господар света'' (40.ст.352). створена је, врло рано легенда о Александру која нам говори да се он представио као нови Бак'' ... ''Индуси, са којима је имао посла, били су заправо ти који су му причали о ранијим најездама Бака и Херкула'' (40.ст.353).
Желим да се овде осврнем и на само име Александар, које многима није јасно, ни шта оно значи, нити како је настало. Најбоље је то име разумео Гундулић. када пева о ''Лесандру Србљанину''. Код старих Срба, нарочито у Македонији имена су се завршавала на -дар и то је значило тачно исто што и данас значи дар, поклон. Лес је шума или гора. Лесандар је дар леса. Префикс ''а'' су додали Грци и то не у односу на Лесандра Великог, него у односу на његовог славног претходника Лесандра Пријамова Париса. У оба случаја основно име је Лесандар. Код старих Срба постојала су разна божанства, међу којима и божанства неких река и гора. Биће да је у питању божанство Лес, а не обична гора.........

Јован Деретић
Античка Србија

У западним српским земљама ми данас имамо велики број житеља припадника Католичке Цркве. Хрвати их присвајају и не правећи разлике између њих и Хрвата. Ту они укључују и Дубровник, у коме никада није било Хрвата, нити је тај град икада припадао
Хрватима или некој Хрватској држави. То исто чине са католицима Далмације, коју су Хрвати махом напустили у време турске најезде и у којој су данашњи католици у огромној већини етнички Срби. Исто тако поступају и са западном Херцеговином, где се на подручју старог српског племена Неретвљана проширила Католичка Црква. Врло добро је познато да на томе подручју Неретвљана није никада било Хрвата.
Добар број католика у наведеним покрајинама се и не осећају Хрватима, па и поред упорне и насилне пропаганде која се над њима спроводи. А како би се и могли осећати Хрватима они Срби које су усташе насилно превеле у католичку веру? Сви ти Срби који су у разним временима променили веру нису могли променити њихово порекло, они су етнички Срби. Ако неко тврди супротно од тога, он тиме каже да су Срби који су прешли на католичку веру дезертери из Српске Нације. Ако се они требају сматрати дезертерима, откуда неко може да потражује неке територије на основу тих дезертера? Да ли су игде дезертери могли однети земљу на опанцима? Земља је увек припадала онима који су је бранили и за њу се борили а не онима који су из ње побегли. Нека ово посебно имају у виду Хрвати када је реч о Далмацији.
Никада и нигде вера није обележје националности нити то може да буде. У Америци има данас више од 250 разних вера. Када би неко рекао да у Америци има преко 250 разних националности, толико колико и вера, цео свет би га сматрао лудим. Постојање католика међу Србима није ништа ненормално, нити је то неки феномен, нити је то настало у овим временима. Од времена успоставе Хришћанске Цркве један део Срба је био под надлештвом Рима, а други део под надлештвом Константинопоља. И када се Црква раздвојила на Источну и Западну, велики број Срба је остао под Западном Црквом. Зато су и настале две упоредне црквене хијерархије код Срба. И зато ми Срби не можемо више дозвољавати да нам неко присваја делове наше Српске Нације. У свима будућим решавањима политичких односа са Хрватама има се постављати питање Срба католика. Исто то
питање се мора постављати на дневни ред и при свим будућим разговорима са Светом Столицом, све док се то питање коначно реши.
Постојање припадника исламске вере међу Србима старо је више од пет векова. Велики број Срба је преведен на ислам у време турске окупације, али врло мали број њих је асимилован од стране
Турака. Са повлачењем Турске из српских земаља повукли су се и Турци, а остали су само поисламљени Срби. Данашњи муслимани у Босни и Херцеговини, у Санџаку и уопште у српским земљама су преко 95% Срби. Зато се ми не можемо управљати према које каквој лажној пропаганди, према заблудама једних и обманама других. Питање Срба муслимана треба бити постављено јасно и решено без оклевања. Када, рецимо, Америка буде прогласила да Американци муслимани нису више Американци него нека друга нација, тада ћемо и ми Срби рећи да Срби муслимани нису више Срби него нека друга нација.

[[[ >>> Хрватско краљевство је нестало баш у време владавине једног од највећих српских краљева - Бодина. Та њихова краљевина је од свога постанка до свога нестанка била српско-хрватска краљевина у правом смислу те речи. Створена је од једног огранка српске династије и на територији Србије, са мешовитим српско-хрватским становништвом. Она никада није имала у своме поседу данашњу Далмацију, него само један њен део. Никада није имала у своме поседу Лику и Крбаву, а да и не говоримо о Босни или Херцеговини. Никада, такође, није имала у своме поседу градове: Задар, Трогир и Сплит, а да и не говоримо о Дубровнику или о градовима на Кварнерима.
Уколико би се постављала нека историјска права на основу постојања, од једног века, ове краљевине, та права су на првом месту српска, па тек на другом месту хрватска. Од почетка 12-ог века па до наших дана, државни односи, што се тиче територија и граница, то су односи између Србије и Угарске, Србије и Венеције, Србије и Турске, и Србије и Аустрије, а никада то нису били односи између Србије и Хрватске.

Аустро-Угарска је имала око 50 милиона становни-ка, од којих је било само 12 милиона Немаца и 7 милиона Мађара, који су заједно држали у подчињеном и обеспра-вљеном положају 24 милиона Словена, 4 милиона Румуна и један милион Италијана. Иако су Словени католици употребљавани као оруђе у борби против Срба и они су сви држани у подчињеном и понижавајућем положају. Цар Франц Јозеф је изјавио: "Више волим да будем немачки кнез него словенски цар."

Мађарска се одвојила од Аустрије, 24-Х-1918 год, да би се сама лакше спасавала од последица пораза. Само четири дана пре званичне капитулације Аустрије, о којој се већ знало унапред, Сабор у
Загребу доноси одлуку, 29-Х-1918 год, о раскидању са Аустријом и Мађарском. Аустрија није желела да потпише капитулацију пред Србима, стварним њеним победиоцима, него је то учини-ла пред Италијанима, 3-ХI-1918 год. Мађарска није имала другог излаза и потписала је капитулацију пред Србима.

Јован Деретић
Западна Србија

Poreklo imena Srbin
Srpski istoričar Jovan Rajić u "Istoriji Srba" (1794.), iz starih izvora, izvodi poreklo Srba od Hunskih Sabira. Drugi izvori, ime Srba izvode iz Srbata - Sarmata, a takodje i
od reke Serbice (izmedju Eufrata i Tigra u Mesopotamiji, današnji Irak). Neki autori ime Srba izvode iz reči sobranie (zbor, sabor) i slično, a neki ga prostorno vezuju za
Sibiriju, jednu od naših prapostojbina. Češki istoričar Pavel Šafarik vezuje srpsko ime sa reči Sjarbin, Serb, Serbin, Sibrin, što su sve oblici značenja roda, naroda, a što ima
isto značenje sa latinskom reči gens i natio, ili indijskom reči Serim, što znači narod iste krvi. Neda Marinović u opisu najstarijeg naroda na Balkanu iznosi da Srbin, u
starodavnom indijskom jeziku, sanskritu, iz koga su potekli svi indo-evropski jezici, medju kojima i srpski, označava slobodnog čoveka, junaka, koji se večito bori za sopstveni opstanak. Prema ruskom istoričaru Veltmanu u delu "Atila i Rusi" ime Srbin od starine odnosilo se na vojnički, ratnički stalež u Rusiji, a reč Srb označavala je vojnika, hrabarog čoveka i navodno od Srba su postali Kozaci. I dan danas oko reke Volge reč Serbo označava porodicu, rod, svojtu, a kod Belorusa reč Sabr ili Sjarb znači silu, množinu velikog naroda iste krvi i jezika. Kod Velikorusa reč Serbi označava zdrav, junačan, silan soj ljudi. Kod Lužičkih Srba reč Sorab ima značenje čoveka najrazboritijeg, najlepseg, najodabranijeg u tom rodu. Kod Ukrajinaca reč Sirbin označava gospodara. U srpskom narodu od davnina postoji pohvala pokojnika, za koga se smatralo da je bio dobar, sa visokim odličjima, koja kaže: "Baš je pravi Srbin bio i srpski živeo". A u Crnoj Gori hrabrog junaka su hvalili sa: "Srb od Kosova". I u turskom jeziku reči Sirb i Serb imaju značenje naroda jednog kolena, hrabrog, ubojitog i nepokornog. Kod starih Persijanaca reč Sarb znači glava, starešinstvo. Kod Arabljana, Haldejaca i Jevreja reč Srb označava slobodnog čoveka, junaka, nepokornog. U starom sanskritskom jeziku reč Serbh znači ne dati se nikome, a koren te reči znači seme, koleno i rod. Šafarik i Kolar su citirali, takodje, da reč Srbi označava roñake, svojtu. Nepoznatom čoveku Srbin će reći: "Kako se Ti ono zvaše
Rodjače".

Olga Lukovic-Pjanovic citira Francuza Pejsonela, koji iznosi tvrdnju da se srpski, pored evropskih zemalja govorio i u vise zemalja Azije. Govorio se i na dvorovima turskih careva. Samo se po razlicitim oblastima u malome razlikovao u dijalektima, sto je logicno za sve jezike. Olga takodje iznosi primer Stjepana Mitrova Ljubise, koji navodi primer crnogorskog plemena Pastrovica koje je zivelo na istom prostoru od praistorijskih vremena. Slicno je pisao i Jovan Cvijic, geograf svetskog ugleda i predsednik Srpske Kraljevske Akademije. A i Olga Lukovic-Pjanovic, prema predanju njene majke tvrdi da su njihovi pra roditelji ziveli u dragacevskom kraju jos u doba Aleksandra Velikog, a to znaci bar 400 godina pre rodjenja Hrista. Svi ovi primeri potvrdjuju tvrdnje da smo na Balkanu od preistorijskih vremena. Konstantin Jirecek je izrekao misao, koja kaze: "Nikada se na zemlji nije dogodilo da jedan podjarmljeni narod potpuno nestane a da ne ostavi kaplju svoje krvi u zilama pobedilaca ili rec u njihovom jeziku". Poznata je i Volterova izreka "Lakse je verovati u laz, koja se cula po hiljadu puta, nego u istinu, koja se cuje prvi put". Katolicka crkva od najranijih vremena izrazavala je neogranicenu mrznju prema Srbima. Zapad je od uvek sebe proglasavao "civilizovanim", a Srbe nazivao "varvarskim", citira Olga Lukovic-Pjanovic, prema francuskom Larusu XX veka. Za genocide cinjene nad srpskim zivljem katolicka crkva nikada nije ni pokusavala da
iste spreci. Zamerali su im na nacinu zivota, na postovanjima prema umrlim, na zajednickom obradjivanju zemlje i slicno, sto Olga Lukovic-Pjanovic, naprotiv, istice
kao srpske tradicije i ponos. Kako kaze: "Sta Zapad zna o zajednickom oranju i kopanju, o mobama i prelima, o kosidbama i komusanju kukuruza. Srpski tradicionalni zivot vekovno se zasnivao na svetinjama poput one "Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe". Knjiga Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji" obiluje istorijskim dokazima i citatima autora svih nacija, na svim zivim i mrtvim svetskim
jezicima. Iz svega iznetoga, Srbi su bili rasprostranjeni od Indije do Atlantika, najmanje dva milenijuma pre Hrista. Nazalost, danas ih je sve manje i manje, rasparcavaju nas na razlicite nacine. Poslednja unistavanja su najstrasnija i
najmasovnija, a Zapad cuti. A nestajanjem naroda nestaje i njegov jezik, sve vise slavskih sveca se gasi. U cije ime se to radi? Zasto se Srbi ubijaju u tako velikom
broju, a da pri tome svet cuti, pita se Olga? Koji je cilj toliko uzvisen da moze opravdati varvarsko ubistvo jedne nacije? Koji cilj je dovoljno velik da moze opravdati takva sredstva masovnog inistenja citavog jednog naroda?

Na prostorima današnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore današnje Češke i Bavarske. Česi su
živeli u Beloj Srbiji, a samo ime Čeh imalo je počasni karakter. Oko reke Morave živeli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, čije poreklo takoñe datira od
Srba po tvrdnji austrijskog istoričara Sinise, kao što su i Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru. Oni Srbi koji su živeli po gajevima i
šumama dobili su ime Lesi ili Šumadinci (šuma se na ruskom zove les), a oni koji su živeli u nizinama nazvani su Poljacima. Poljski istrazivač Jozef Kostriževski potvrdio
je ime Poljske, koje je došlo od srpske reči polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju, Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Šafarik je pisao da je za
Tatrama, današnji delovi Poljske i Rusije, živeo veliki srpski narod. Upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba početkom sedmoga veka
nove ere, preciznije 632. godine. Za Poljake, kao narod, kaže se da nastadoše od preostalih Belih Srba, koji su se i dalje zadržali u staroj postojbini. Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, koji su živeli u doba Hrista, pisali su o
Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi da su: "…Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: "Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruskijezik". Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadašnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime, primili njihovu kulturu, veru i jezik koji su veoma iskvarili. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimičnim ukrštanjima, doveli do izvesnih oprečnosti meñu plemenima nekada istoga naroda, baš kao i uticaji religija, što je sve rezultiralo u nastanku posebnih današnjih naroda na evropskim prostorima.

Osam milenijuma Srpskog porekla

Део о исламизираним Србима је, без обзира што смо то реалније учили, веома занимљив, јер нас аутор упознаје колико су муслимански интелектуалци били српски орјентисани у другој половини деветнаестог столећа и почетком двадесетог. Он нам представља родољубиве песме муслимана и одједном схватамо да такве љубавне према српству и српској баштини нема у песмама Срба православне вере. А онда, изненађење. Муслимани су тражили од Аустроугарске да она не може да мења име српском језику – и да га зове ''земаљским'' или ''бошњачким''. Шта би на то рекли данашњи интелектуалци и државници из редова Срба муслимана? Оних у Босни и Херцеговини, Рашкој и Црној Гори? Али, како ћемо и ми Срби православни оправдати своје државнике и интелектуалце последња два столећа, који су нам уклањали из образовног програма српска патриотска књижевна дела Срба муслимана? Да то нису чинили, не би било онаквог међверског покоља у Другом светском рату и не би било сепаратиста међу Србима муслиманима и римокатолицима у Југославији крајем двадесетог столећа.
Трећи део књиге о бившим Србима – Румунима, запањује. Сазнајемо оно што нам није ни наслућивано у већ познатој литератури. Преци данашњих Румуна су у Средњем веку били Срби! Запањујуће! Грчка и римска документа о њима говоре као о Словенима, о словенским Дачанима, о дачким Словенима. Наши историчари су цитирали такве текстове, али нису ништа објашњавали. Писали су као да је био неки ''романски народ''. А чињенице су: да је средњевековна књижевност у Румунији била српска – у држави је службени језик био српски. У цркви, такође. Откуд румунски језик данас? Једноставно. Био је то у Средњем веку српски с приличним бројем романских дуђица – онда, од 16. столећа, по инжињерингу западноевропских држава, уклањане су поједине српске речи и додаване, уместо њих, речи из романских језика. Тако је румунски језик рођен у деветнаестом столећу, мада и данас у њему има 25% српских речи. Помоћу новог језика су Срби у Влашкој и на Карпатима убеђени да нису Словени, или Срби. Западноевропским државама и Ватикану је успело да прекину словенску нит од Петрограда до Јадрана.
Четврто поглавље књиге је о расрбљивању Црногораца. Ово поглавље је најзанимљивије. Аутор нас упознаје да су Срби у Црној Гори расрбљивани од почетка седамнаестог столећа. Чинили су то Ватикан, Аустрија, Млетачка Република, касније: Француска и Енглеска, па опет Аустрија и Аустроугарска – али, сви у договору с Турском! Невероватно, али је тако. Чињено је то и за време Његоша, али највише и најштетније за владе Краља Николе и у току Првог светског рата. Оно што су урадили комунисти на челу с Милованом Ђиласом и Милом Ђукановићем, само је последња фаза тог четиристогодишњег разбијања српства у Црној Гори. Покрајини која је била престона српска земља, јер је престоница Србије била у Скадру – од 492. до 1171. године. То се у нашој историографији крило, па је Србија била описана у уџбеницима као једина средњевековна држава у Европи која није имала престоницу – пре династије Немањића. О Црној Гори је још много изненађења. Њу су ослободили од Турака Срби Далмације, што никад нисмо могли прочитати у литератури Југославије. То се крило, као и то да су Срби сами ослободили Далмацију, па су европске силе одлучиле да је тако ослобођену поклоне Млецима!

Trebao sam biti precizniji i zaista zaslužuješ objašnjenje. Nemam nikakvih zamjerki na većinu tvoje priče, jer nisam dovoljno ušao u tu materiju, da mogu da branim i zastupam neki stav. Samo ovo:

Crnogorci su Sloveni, došli za vrijeme velike seobe naroda. To što su tamnije puti od ostalih slovena je zbog Turaka. Istorijski dokazi o obje tvrdnje ( samostalnosti i suprotno) se mogu naći i iskriviti i to istoričari rade već dugo. Niko ne može ubijedit sagovornika u ispravnost svojih tvrdnji, jer su ipak od identitetskog značaja i imaju velikog udjela u ličnosti i svijesti osobe. Ne vidim svrhu raspravljanja o tome. Preko interneta ne sigurno.
I samo za kraj želim da iznesem jedan opšti zaključak. U uvodu teme se daje obrazloženje o ' svojatanju i prekrajanju istorije' kod većine naroda iz okruženja. Svjesni smo i sami da to mnogo veće sile rade na mnogo vvećem nivou. Damnatio memorie, koji imamo još u Rimu, je jedan primjer toga. Svaki narod, svaka vlast to radi. I mora se čovjek zapitati, ' Vidim li trn u tuđem oku, a ne vidim balvan u svom? '

Cudi me da je Deretic tu izostavio jednu jako bitnu cinjenicu, a to je da su Etrurci bili Srbi pa samim tim da su Srbi bili jedni od osnivaca Rima.
Pa to i jeste problem ti si se sada osetio uvredjenim i napisao neke besmislice samo zato stosu ti 12 godina u skoli pricali da smo mi Sloveni, Gebels je bio u pravu kada je rekao da laz ponovljena dovoljno puta postaje istina...
Samo nekih 10% stanovnika Crne Gore smatra da su im Srbi neprijatelji, a ostalih 90% je protiv Mila i njegove mafijaske vlasti.

Ti očigledno imaš još dosta ponavljanja do dovoljnog.
Zagovaranje velike Srbije, ili bilo čega velikog ( Albanije, Hrvatske) kroz bilo koje istorijsko učenje je bolesno i zna se dokle to dovodi. Zato za učenja profesora Deretića nemam ni rezervu.

Baš mi je nejasno šta te ponukalo da kažeš ovo. Smatraš li da ako je neko za samostalnu Crnu Goru, samim tim i mrzi Srbiju? I logično ti ne pije vodu ova tvrdnja o postocima. Istorija je različita, koliko su različiti ljudi koji se njome bave.

Postoji i ono govno ''Srbi su presli Karpate''

Po tebi kada bih ja kao Vojvodjanin zagovarao nezavisnu Vojvodinu, ti bi kao posmatrac rekao da ja imam pravo na to, a da su oni koji mi se protive sovinisti.
Kao sto svaki normalan Srbin u Vojvodini nikada ne bi zeleo da se izdvoji iz Srbije tako ni jedan normalan Crnogorac ne moze da tezi nezavisnosti i nekim slovenskim korenima.

Nazivajući ljude normalnim, ili nenormalnim, prema sopstvenim mjerilima, a ne društvenim, ti sebe svrstaaš u isti koš sa Kaligulom, Htilerom i Neronom. A Hejze, šta raditi sa tim ' nenormalnim ' Crnogorcima, koji žele da se izdvoje? Ti si osoba koja u svojim ujerenjima nalazi alibi i opravdanje, za ono što bi uradio suprotnom mišljenju, pa vjerovatno i nosiocu istog. Zato poređenja sa ovom trojicom i nisu slučajna.