Mera vrednosti nečijeg obrazovanja. Ide sa dodacima raznim - po kiši i snegu, po vetru i ledu, po šumi i livadi, po suncu sa zmijama, u opancima i kratkim pantalonama, sa vucima i međedima, bitno je samo da je pešice, daleko, neprohodno i bez odustajanja od cilja, tj. škole.
U školi se loži furuna, ložiš naravno - ti, i to dok učiteljica predaje, pa pola i ne uspeš da čuješ, ne daj bože da zapišeš, učiteljicin stan je tu blizu, pa mirišu tek isprečeni kolači koji ti odvlače pažnju od razlomaka, u istom si odeljenju sa starijim razredima, pa ti ovaj Ljubinko iz poslednje klupe svevvremeno mrsi konce dok pišeš sastav o zimi u tvom selu, mlađi brat je s tobom u klupi i bocka te rajsnadlom u butku, sve te to ubija, ali svejedno si najbolji đak jer si išao 5 km do škole u jednom pravcu, tj. smeru pošto si se vratio kući istim putem po mrklom mraku da polažeš govedima i ujutru bereš maline.
''Oni što decu imaju, svaka im čast! Marko đak generacije, godinu dana kasnije i Marija... Sad u gimnaziji u Čačku, dobili dom, lepo deca uče... 5 km u jednom pravcu, bratac, pa ti vidi!''
(svaka čast Marku i Mariji, odmah da se razumemo)
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.