Vudstok, 15. avgust 1969.

Nastupa Ravi Shankar. Uvodna stvar: Raga Puriya-Dhanashri/Gat In Sawarital. Publika pokušava da ostvari kontakt sa univerzumom, a Dženi sa svojom drugaricom Džilijan:

Dženi: „Jao, pa kako sam zaboravila da ti kažem, u četvrtak me je startovao onaj Tomi, znaš što je bio u Indiji pola godine, rekao mi je da imam predivnu auru... Ne, u stvari, to je bilo u petak, da, i kao moja aura je tako topla... Ne, ne, ipak je bio četvrtak, pošto sam u petak zaglavila sa Džonijem...“

Džilijan (u sebi): „Mir, ljubav, jedinstvo; mir, ljubav, jedinstvo...“

_________________________

Vudstok, 16. avgust 1969.

Na sceni su The Who. Sviraju Tommy's Holiday Camp. Dženi se, naravno, na sam pomen Tomijevog imena, nadovezuje.

Dženi: „Ej, a zamisli ti da je on bio pola godine tamo! Ja ne bih mogla, mislim podržavam taj stav i sve to, ali zašto da se putuje tako daleko, kad evo i kod nas ima puno toga zanimljivog, pa vidi sve ove ljude! Nisam mogla baš tako da mu kažem, pa sam nešto izokola, mislim ipak je sladak onako preplanuo i izgladnio...“

Džilijan (u sebi): „Mir, ljubav, jedinstvo; mir, ljubav, jedinstvo; mir, mir, mir, mir, mir, mir...“

_________________________

Vudstok, 17. avgust 1969.

Dženi i Džilijan slušaju Džo Kokera i With A Little Help From My Friends. Džilijan odavno ne misli da joj je Dženi drugarica; naprotiv, onako istripovana počinje da razvija teoriju da ju je poslao sam nečastivi, da bi je ovom verbalnom torturom kaznio zbog eksperimentisanja sa halucinogenima. Trudi se da ostane pozitivna, a Dženi se trudi da nadglasa muziku:

Dženi: „Ti u stvari misliš da je bolje da ja ostanem sa Džonijem, je 'l tako? A što nećeš da mi kažeš da se ti, u stvari, ložiš na Tomija? Jesam pogodila, a? Pa ne smeta meni, samo mislim da on nije baš za tebe, on je onako, miroljubiva i, kako se to kaže, kontemplativna osoba, a ti si više napeta i nervozna, da samo znaš kako me sad ludački gledaš... I šta ti je s rukom, što je grčiš iza leđa, jesi dobro? Rekla sam ti da ne uzimaš ništa od onog čudaka...“

Džilijan (u sebi): „Mir, mir, mir; svi ljudi zaslužuju da žive; mir, mir, mir; obuzdaj te užasne misli i nasilničke porive, nije ona kriva što si ti nesposobna da se isključiš; mir, mir, mir; ama udavićeš je golim rukama ako samo još jednom zucne!“

_________________________

Vudstok, 18. avgust 1969.

Džimi Hendriks izlazi na scenu. Potreseno objavljuje da je, nažalost, ovu predivnu manifestaciju mira, ljubavi i jedinstva narušila nesrećna smrt mlade Dženi N. Publika negoduje protiv disbalansa sa srećom koja naokolo vlada. Koncert ipak počinje.

Džilijan (u sebi): „Mir, mir, mir, niko nije kriv; ava, ava, ava, Dženi sada spava...“

-Brate, padoh samo za jednu utakmicu!

-Pokazao bih vam ja pornić sa tom besnom kučkom što sam snimao, imao sam na kaseti. Al' jebi ga! Upada mi brate golub kroz prozor i pritiska edžekt! Ja da ga uhvatim, al' ne ide. Uze mi kasetu i odlete...

-Ti bre Mrvo stvarno nisi normalan! Golub je bar 3x lakši od kasete...

-Jeeesteee pričale babe na zadušnice. Ako mi vrati kopiju ortak i L.A.-a pokazaću vam baš!

...ako si mnogo gladan, i ako se dobro spremi..

"Ја ћу!"
"Не, не, ја ћу! Само да нађем новчаник..."
"...Ја ћу."

A: Jesi vidio, Marko dobio posao, nema ni srednje škole. Gdje sam ga viđao, samo u piljari, tamo u ćošku ispijao plaćenu pivu.
B: Ja ti kažem, on ti ima štele tamo.

- Zdravo.
- Ooo, otkud vas dvojica? Upadajte.
- Pa, nešto da pitamo... Čujemo, poznaješ Miću Zubara.
- Eh, pa on mi kum. I baš me gotivi.
- Aha. A što ga tako zovu?
- Jer pesnicama lakše i brže vadi zube od pravog zubara. A i više je zuba povadio od većine njih. Čujem, i na ortopediji imaju posebno odeljenje samo za njegove žrtve. Dovoljno na senku da mu staneš i bum! Što?
- Pa, ovaj, nas dvojica sinoć bili na nekoj žurci i...
- Ček', ček', jel' to pošto smo se rastali, pičke jedne?!
- Da, ali ne zameri, znaš, iznenada ispalo, neočekivano, na brzinu. Zvali bi te mi inače, taman posla...
- Aha. Pričaj dalje.
- I priberemo mi tamo dve male, da znaš samo kakve su, uh! Obljubili smo ih više puta, do jaja bilo, neopis... Nego, posle čujemo da su to Mićina riba i od njegovog najboljeg ortaka. Takođe nam rekoše da ovaj to saznao i da nas sad traže njih dvojica i celo njegovo društvo. Bar oni što nisu na robiji. Nego, kako on gleda na tu situaciju?
- Jebote, postadoh medijum!
- Kako to?
- Pričam sa mrtvacima!
- Hehe, duhovito. Nego, ako bi hteo sa njim da popričaš i...
- Momci, kad ste jebali, mene niste gledali! Sad nek' jebu vas, ja ne gledam. Nego, zvoni mi mobilni. Gle', Mića! Hoćete li napustiti moj životni prostor ili da ga obavestim da ste ovde? Inače, živi u susednoj ulici i brzo trči. Uuuu, al’ su brzi, za Olimpijadu! (javlja se na telefon) Kaži, kevo?

- Шта слушаш, маћори?
- Ео, саундтрек из Трејнспотинга, мало рсмо али таман за овакав усран дан.
- Сти нормалан? Бацај то из уши! :чупа кабл од слушки, ломи плејер о под и ритуално га пљује, трипут: Те дрогашке музике треба забранити, оћеду да се поштен народ навуче на њихове злости!
- Ти си прсо, кеве ми Љиљане. Па нећу да се опајдарим само зато што сам слушо зику из филма који говори о погубности наркоманије.
- Опа! Заблудео већ! 'Де ми је она лопата да те на време излечим...

__________

:Кнез-Михаилова:

- Добар дан, ако имате мало времена да чујете о новом програму рехабилитације од болести овисности, који је дао много лепих резултата у Немач...
- Мршћи, жено, да те очи не виде! Нећеш ме увући у своју мрежу зла и порока!
- Али, господине, ми се боримо против нарком...
- О тој пошасти ни речи! Сине, ти не слушај, шчуо! :покрива му уши рукама:
- Стари, бре не бламирај ме пред тазбином...
- Ћут дер! А ти, дај овамо те брошуре нечастивог! Прика, ти му покриј и очи и уши. :цепа махнито флајере, у парампарчад: Тако! Сад богоугодна створења немају бриге. Е!

__________

А: Добра дефка, +++
Б: Кобјаснио! 'Де се само сети овога? + и *
Ц: Кул дефкитза, детцхко лолол
Д: Добро написано. Чак и врло смешно. Али говори о наркоманији а није сленг. Минус.
Е: Како мислиш да није сленг? Јесте. Спомиње се вутра, али какве то има везе?
Д: НЕ МОЖЕ! НЕ ДАМ! Наркоманске дефке нису сленг!
Ф: Батице, cконцентриши се па пробај поново. Наркомански сленг чини највећи део сленга уопште. А Вукајлија је тако и почела.
Д: Па сте се зато сви навукли на траву и хероин! Модератори, треба да бришете ове дефиниције а не да их стављате на насловну и да промовишете наркоманију и кварите децу! Што ми морамо све то да знамо, а? Где је ту интелект, где хумор, где богобојазност, молим лепо, где?!

(Замак Немањића у Неродимљу, Лета Господњег цуiе (илити по данашњем рачунању 1315))
Господар Болеслав улази на капију.
Болеслав: Ди га је Милутин?
Чувар: Ено га горе, опет је упао у неки трип да гради манастир.
Болеслав улази у свечану салу.
Милутин: ... и тако ти кажем, оћу да ми саградиш брод цркве од слоноваче и злата, а баци и мало рубина, немој да штедиш да не прођеш ко мајстор Ђурђије на тавче.
Архитекта: Разумем ја господару, али не можемо овде да туримо слоновачу, има падне црква са стене право у море.
Милутин: Онда разнеси стену.
Архитекта: Али господару, та стена има четрес иљада стопа, како да је разнесем?
Милутин: Откуд ја знам, ти си тај аркитекта или како се већ сад то модерно каже, ти би то требао да знаш, кој смо те курац слали код Јониса у Смирну, да вириш младим Гркињама под сукње и пијеш вино, пизда ли ти материна? Е де си Болеславе, кућо, нема те 100 година, нешто си ми ослабио, шта је, нема више дивљачи код тебе доле у Македонији, а?
Болеслав: Ма нешто слабо ове године, морам да се задовољим обичним прасећим и понеким фазаном, него нисам зато дошао...
Милутин: ООООЈ ХРЕЕЕЉЉАААААААА!
Хреља: Изволите, Ваше Величанство.
Милутин: Слушај 'вако. Има д'одеш горе до Рашке, и викнеш војводи Момчилу да налови четрес иљада срндаћа и триес иљада јелена за мог друга Болеслава. Он ће вероватно да се нећка, у фазону "немам толико", али да му кажеш да ће да му у супротном дође Милутин, па има да најебе горе него ономад кад му је ташта сручила истопљено злато на ноге кад ју је назвао дебелом Мађарицом. Јасно?
Хреља: Јасно, Ваше Величанство.
Милутин: Е видиш Болеславе, нешто сам наумио да саградим још једно 20 цркава, па да пређем полако да градим зидове, рече ми Небојша кад је био доле у Цариграду да су дошли неки што једу керове, како оно рече да се зову....Шинези, Минези, неки такав зонфић, па да су они били некад давно у трипу да се преграде он Монгола, те су изградили зид дуж целе границе, те сам ја мислио кад ми освојимо Цариград, Рим и Јерусалим, биће нам доста, онда ћемо да се и ми оградимо, ал' да буде по један златни торањ на сваких 200 стопа.
Болеслав: Да не буде мало много то, а?
Милутин: Ма добро, може и на 210 стопа.
Улази челник Јоаким.
Јоаким: Пресветли господару, хтео сам да ти јавим да се ваши синови Стефан и Константин опет такмиче ко ће да посече више византијских војсковођа, иако сте им ви то изричито забранили.
Милутин: И ко води?
Јоаким: ...Па ја мислим Стефан, бар је водио тринаест разлике, сад је негде прошло полувреме.
Милутин: Ма пусти их, нек се играју деца. Него ја имам један задатак за тебе.
Јоаким: Реците, краљу.
Милутин: Јуче сам приметио да ми је Џеки нешто нервозан, изгледа да га онај Јосиф није хранио довољно, па сам га превентивно обесио за ноге на Звечанску тврђаву. Елем, пошто изгледа да магацин нема довољно хране, мораћемо опет да идемо по залихе.
Јоаким: Је л' опет Татаре, господару?
Милутин: Њих ћемо, мада ми је онај претходни контингент изгледао као неукусан за Џекија. Ако опет не буду ваљали, прећи ћемо на Мађаре, реко ми ветеринар да они имају више протеина. Имаш три дана да ми доведеш једно 200-300 Татара, али добре да ми изабереш.
Јоаким: Бојим се да нећемо стићи да их изаберемо баш за три дана...
Милутин: Два дана.
Јоаким: Али...
Милутин: Дан и по и идете са дрвеним сабљама.
Јоаким: Разумем, господару.
Милутин: И немој више да ме нервираш, има да прођеш као Вујица војвода следећи пут.
Јоаким: А како је он прошао, господару?
Болеслав: Јеси приметио како ћопа на леву ногу?
Јоаким: Да
Болеслав: Е па то му је из детињства, кад је мазно дијамантски кликер Милутину.
Милутин: Добар је човек, али дијамантски кликер је дијамантски кликер.
Јоаким одлази.
Милутин: Него, што си ти беше Болеславе уопште долазио?
Болеслав: Па данас вам је свадба, краљу?
Милутин: Свадба!?
Болеслав: Па да, јел се сећате да вас је мађарски краљ молио ономад кад сте га уватили за гушу да га не удавите у Тиси, већ вам је дао ону своју сестру за жену.
Милутин: Ау, па ја се тога не сећам. Морам да баталим медовину, изгледа да ми је неко стално трује, ваљда су зато данас умрли она тројица што све пробају пре мене, а и ја осећам неку горушицу цео дан.
Болеслав: Биће да је тако, него шта ћемо за ову свадбу.
Милутин: А јел бар нека пичка?
Болеслав: Па није да није, кажу да га је пола мађарских грофова бацало сваког дана мислећи на њу у пољским вецеима.
Милутин: Па добро, послужиће који дан.

- Tata, devojka mi je trudna.
- Pa konju jedan, što niste razmišljali na vreme?