Seoski glavati buzdovan sa ramenima čija je širina srazmerna "smederevčevoj" plotni.

Bolje ćeš proći ako od Krajišnika tražiš da ti otpevaju koju Tompsonovu, nego da njega mrko pogledaš. Dok neki dižu pičke materine po teretanama, on diže "Fergusona" i to sa kabinom. Kad bi izgledao kao da su ga od stene odvalili, ličio bi na čoveka.

Legenda kaže da su mnogi mazohistički karakteri nestali na samu pomisao na partnerstvo sa ovim bićem.

Bajka kojom je majka uspavljivala malog Edipa.

Na listi najzajebanijih faca u istoriji čovek dovoljno visoko kotiran da može bez ustručavanja da pošalje Korteza i Vespučija po dva masna sa sirom.

Heron je izmislio parnu mašinu soma i po godina pre nego što su se britanski pozerčić Vat potpisao na njegov izum. Inače je generalno imao talenat da izmišlja stvari koje će neko tek za hiljadu i po godina opet da izmisli i da se proslavi, napravio je i neku vrstu orgulja i vending aparat (ono za sokove). Prva pumpa? Heron. Fermatov princip iz 17-og veka? Heron. Injekcija? Heron. Onaj imaginarni broj "i" što se pojavljuje u drugom srednje? Isto Heron. Kada su smorile takve marginalne stvari kojima je promenio pola sveta, čovek je napravio mehaničku pozorišnu predstavu od 10 minuta, sa sistemom kanapa, čvorova i jednostavnijih mašina. Imati na umu da je u toj eri ljude bilo dovoljno impresionirati i samo kanapom.

Naravno, svi ti izumi su izgledali drvenije i sranjkastije nego što zvuče, ta injekcija je za korišćenje verovatno zahtevala četiri čoveka i devet kilometara creva, a pumpu su verovatno držali u hangaru za trireme, ali čovek je to izmislio u 1. veku, u eri kada su u Kini otprilike izmislili papir i kada su vladari mislili da je strašno dobra fora da zapališ svoj glavni grad ili da pališ Hrišćane u dvorištu da bi ti glumili lampu. Da se rodio pre 200 godina verovatno bi dobio šansu da se Edison kurči njegovim idejama za par dolara mesečno a danas bi bez sumnje dane provodio razbijajući glavu da li je bolje da CERN-ovu platu spička na Ferari Enco ili dve nove Karere GT.

I pored svega toga, Heronovo ime je ostalo upamćeno po nekakvoj geometrijskoj formuli, za koju generalnu populaciju opšteprihvaćeno i jednoglasno zabole kurac. S obirom na to da je i pored čudovišne genijalnosti propustio da se proslavi, možemo samo da zamislimo koliko je to zajeban i nafuran Majkl-Medsen kuler bio.

По дефиницији, то је било које средство којим се елиминишу емоционална бол, деструктивни импулси, претње самопоштовању, нежељене мисли, сећања итд.

У пракси, то изгледа овако:

Порицање или денегација: То је кад те шутне девојка после подуже везе, па кад те људи питају да ли си океј, ти кажеш да јеси, а у ствари си скењан као никад. После извесног времена почнеш и сам да верујеш у то да ниси скењан.

Потискивање или репресија: То је кад постоји доживљај кога си у почетку био свестан, а онда га заборавиш, јер је много болан за тебе. На пример, кад потиснеш како си се са шест година у вртићу усрао у гаће, па су ти се сви смејали кад ти се љенк појавио на гузици, а ти си плакао. Онда те после 15 година ортак подсети и навру ти сећања одједном.

Померање: То је преусмеравање агресивних импулса на прихватљив објекат. Тако клинца малтретирају у школи и туку га, а он не сме ником да писне, па онда дође кући и искали бес на млађем буразеру.

Пројекција: То је кад сопствена неприхватљива осећања опажаш у другоме. На пример, ложиш се на девојку свог најбољег ортака и радо би је карао, али не смеш да признаш, па набеђујеш неког трећег ортака да би он то радио.

Реакциона формација или надкомпензација: То је претварање неприхватљивог импулса у супротност. На пример, имаш комшију за кога знаш да је патолошки љубоморан и да те мрзи из дна душе и да би те најрадије заклао, а понаша се супротно увек кад те сретне, и кези ти се као да си му брат најрођенији.

Изолација или интелектуализација: Може се огледати у раздвајању осећања. То је кад гајиш љубав према девојци, волиш је и поштујеш највише на свету, али никад не би био у стању да је појебеш. С друге стране, карао би већину риба које познајеш и трсио би их у сисе и у чмар, али никад не би могао да их волиш и поштујеш.

Идентификација са агресором: То је усвајање особина особе које се плашиш. Тако су неки фаворизовани затвореници у нацистичким логорима били много више окрутни према осталим затвореницима, него сами нацисти.

Сублимација: Померање агресивних нагона на нешто што је друштвено корисно или прихватљиво. Тако неки стоматолози свој урођени садизам сублимирају кроз друштвено користан рад - лечење зуба, а у ствари, све време уживају док ти наносе бол.

Рационализација: То је кад неко свој сумњив порив приказује као племенит. На пример, кад учитељ-садиста туче децу, а каже да то ради само зато да би она боље учила. Или кад девојка не да дечку да јој сврши по фаци, а онда јој он каже како је то добро за кожу лица.

Osoba koja drži kosu ženske osobe koja u tom trenutku povraća.

Razmišljanja u zlatnom periodu naših života, kada smo bez brige i pameti razmišljali o svakojakim glupostima, maštali, radili ono što nikada ne bi kao odrasli, verovali u svakakve laži svojih roditelja zarad što boljeg vaspitanja. Uglavnom su to stvari koje se ceo život pamte ma koliko one bile besmislene.

Vrlo optimističan narod. I kad im je vanredno stanje, njima je izvanredno.

Razočaravajuće pomirenje sa činjenicom da su na akciji rasprodati svi LCD televizori.

Таква особа је изузетно добра. Гуд гај Грег је наспрам те особе онај лик што је побио људе у Норвешкој. Дакле, добричина до кости. Увек је поштен и никада није испао пичка, напротив. Чак и у ситуацијама у којима би свако нормалан поступио оштро, он је смирен и добар. Још те и понуди вопсом јер се истриповао да си љут на њега. Толико је добар да је то понекад језиво.

И поред својих обавеза увек ће ти радо помоћи, иако си га синоћ исмевао, гађао лименкама пива, слао у продавницу по десет паковања троугластог ''Бисер'' сира, кога је сам требао да плати, и терао да скида гаће пред гомилом пичака. Он све то заборави врло брзо и понаша се као да није ништа било. Некада ти буде срање због тога што искориштаваш његово добро понашање, али те тај филинг прође када се он врати и саопшти ти да је управо завршио са пеглањем веша.

Протурити кинту човеку на положају, подмитити.

Беспрекорна амбалажа која савршено чува укус пива.

Спаковано у стаклену флашу од 0.5 литра, препознатљивог и једноставног дизајна, представља аутентични Балкански производ. Од огромне милоште још називана и „стаклић“. Својевремено је било морање вратити амбалажу, што само по себи потврђује њену реалну вредност и квалитет. Пиво које се у фрижидеру најлепше зноји, кажу старији. Такође кажу да је амбалажа тако осмишљена и произведена да можеш мокраћу попити из тога, а тек да трепнеш понеки пут. Етикета представља статусни симбол ове амбалаже, а што се лакше скида са ње, то је боље, јер што је пиво хладније, то је више ознојено, а што се више озноји, то се лакше скине етикета. Проста математика.

Прави тру сладоукусци имају прилику и привилегију да искусе реалну мултифункционалност и бонус додатке куповине целе гајбе ових чаробних флашица, јер иста касније, пошто је целу у сласт попијеш, служећи се својом СФРЈ издржљивошћу користи као гајба за дрва, степеник за предмете који су високо, или пак као пластични табуре за подметање испод дупета док пијеш још један стаклић Зајечарског, у паузи између малтерисања чесме у дворишту и кошења траве.

Neoborivi stepen jačine nečijeg nadimka. Većina poznanika ga zna samo po nadimku, niko nije siguran oko pravog imena.

Скраћеница за:
1. Ајде што је ово претходно, него и наредно.
2. Не знам тачно да одговорим на ваше питање.

Oni kojima je mozak manji od muda, a muda kao nedozrele ribizle u zadnjem dvorištu babine kuće. Oni koje je evolucija preskočila pa genetika sačekala, matori davao primer iz prve ruke, uglavnom desne, pa šutnuo potomka nogom u dupe da produži lozu i nastavi tradiciju. Oni koje treba štrojiti da se ne razmnožavaju, direktno na javnom servisu, izmedju slagalice i drugog dnevnika.

Ovako, pijan priča po kafanama i trezan po pijaci, kako on onu svoju malo ćušne koji put, čisto da se zna. Da pusti krv! Da joj se ne ponovi. Potomci tog istog ili sličnog plemena ga slušaju, mršte čelo i klimaju glavom. Batina je iz raja izašla, neće joj ništa biti. To prodje! Kad prodje što si zvao muriju na brata one klinke kojoj si zalepio šamar i psovao sve po spisku kad ti je na parkingu udarila Opela iz osamdesetneke. Što si kumio, lagao, plakao i usr'o se u gaće kad te je sačekao sa palicom na tom istom parkungu. Ljudi te gledali usranog! Zašto njega nisi ćušnuo, čisto da se zna?! Gde je bilo pleme da ti pomogne?! Nije vredelo, sad si još gori!

Gori si jer ti je to fetiš, to je ono što ti daje moć. Moć koju u seksu nemaš, jer si u njemu oduvek bio loš. To i sam znaš, a znaš i da one znaju. To te boli! Bolestan si monstrume, jer si se sa tim rodio i godinama si to gajio. Ne kao cvet, nego kao koprivu, kao korov, a korov je teško istrebiti. Potrebne su radikalne mere, potrebno je duboko oranje. Samo da znaš, plugovi postoje, jednom će ih neko iskoristiti!

Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.

Vrhunac koncentracije. Pogoditi pljuvačkom mlaz pišaćke iziskuje ogromne mentalne napore. Izraz opisuje osobu koja je veoma usresređena na ono što radi.

Lajtmotiv pripovetke Petra Kočića „Kroz mećavu“ koja je svojim gotovo lirskim prikazom besmislene i neshvatljive tragedije što zadesi dobrog čoveka opasno smorila generacije đaka tokom čitavog XX veka. U nacionalnu svest ostao je urezan ovaj više puta ponovljeni zov starca unuku koji za njime tetura, je li, kroz mećavu, kao i unukov odgovor „Idem, idem“ – idealno za svaku priliku gde neko u grupi zaostaje, a neko drugi želi da se tako duhovito izrazi. Čak se i Branko Ćopić zezao s time u „Magarećim godinama“.

Gejmer svih gejmera, misteriozna faca koja je harala devedesetih godina u svetu 2D igara. Niko zapravo sa sigurnošću ne može da tvrdi kako se zvao i kako je izgledao, niti šta je tačno predstavljalo ono AAA. Kruže razne priče koje vuku u legendu, neki tvrde da je fliperdžijama ostavljao bogatstvo, drugi da je igrao za džabe. Pričalo se da nikada ne spava i da je nenadmašan na pangu, Mustafi, Panišeru, avionima, fudbalu..A onda je nestao. Pojavile su se 3D igre, kompjuteri, plejstejšni, i početkom novog milenijuma gubi mu se svaki trag, u svakoj zemlji. Kažu da se penzionisao, da je sada mator, da je iz bezbednosti promenio nik..Kao i da je umro i postao duh video igara. Nikada nećemo saznati, ali da nedostaje - nedostaje. Umro je zajedno sa fliperima i vašardžijama, i otišao u raj za virtuelne heroje.

Smrad od čoveka još od kad se rodio. Genetski predodređen da uvek gleda svoje dupe prvo. Takva osoba ne zna šta znači ispoštovati ortaka, uraditi nešto za drugara. Možda zato što i nema prave ortake.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.