Vrhunac koncentracije. Pogoditi pljuvačkom mlaz pišaćke iziskuje ogromne mentalne napore. Izraz opisuje osobu koja je veoma usresređena na ono što radi.

Lajtmotiv pripovetke Petra Kočića „Kroz mećavu“ koja je svojim gotovo lirskim prikazom besmislene i neshvatljive tragedije što zadesi dobrog čoveka opasno smorila generacije đaka tokom čitavog XX veka. U nacionalnu svest ostao je urezan ovaj više puta ponovljeni zov starca unuku koji za njime tetura, je li, kroz mećavu, kao i unukov odgovor „Idem, idem“ – idealno za svaku priliku gde neko u grupi zaostaje, a neko drugi želi da se tako duhovito izrazi. Čak se i Branko Ćopić zezao s time u „Magarećim godinama“.

Gejmer svih gejmera, misteriozna faca koja je harala devedesetih godina u svetu 2D igara. Niko zapravo sa sigurnošću ne može da tvrdi kako se zvao i kako je izgledao, niti šta je tačno predstavljalo ono AAA. Kruže razne priče koje vuku u legendu, neki tvrde da je fliperdžijama ostavljao bogatstvo, drugi da je igrao za džabe. Pričalo se da nikada ne spava i da je nenadmašan na pangu, Mustafi, Panišeru, avionima, fudbalu..A onda je nestao. Pojavile su se 3D igre, kompjuteri, plejstejšni, i početkom novog milenijuma gubi mu se svaki trag, u svakoj zemlji. Kažu da se penzionisao, da je sada mator, da je iz bezbednosti promenio nik..Kao i da je umro i postao duh video igara. Nikada nećemo saznati, ali da nedostaje - nedostaje. Umro je zajedno sa fliperima i vašardžijama, i otišao u raj za virtuelne heroje.

Smrad od čoveka još od kad se rodio. Genetski predodređen da uvek gleda svoje dupe prvo. Takva osoba ne zna šta znači ispoštovati ortaka, uraditi nešto za drugara. Možda zato što i nema prave ortake.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Osoba kod koje i nepokretna imovina postane pokretna.

Kavijar radničke klase. Obično se nalazi u obliku podeblje salame ili kobasice. Najčešća upotreba je rano ujutru, odmah posle prve kafe. Puno dejstvo dobija u vozilima gradskog prevoza, kada zeludac konzumatora počne da vari. Primećeno je da u kombinaciji sa gaziranim napitkom, a posebno pivom Podriguša poprima i određeni audio oblik u vidu glasnog i svima sipatičnog podriga.

Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda.
Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Sinonim za siledžiju i kontraša u svetu zemalja. On oko sebe uvek ima grupicu šlihtara koji će ga podržati u udaranju kontre i na kraju će svi stati na njegovu stranu. Kad Amerika nadje žrtvu i lupi mu kontru ceo se svet okrene protiv nje tako da žrtva postaje kontraš. Mada i kad je sam ako je u prilici podjebavaće dosta slabije od sebe.
Amerikanac ne voli ono što voli skoro ceo svet. Fudbal, njemačka auta, zdravu hranu, metrički sistem, frekvenciju od 50 Hz, višepartijski sistem i još mnogo toga. Ali, kao i svaki siledžija imaće podšku pojedinaca i šta god on uradio oni će to aminovati i aferimovati.

Jebo bi je.

Mit, legenda ili tako neka pička materina koja se prepričavala davnih 80tih. Sem što je potvrđeno da je ima u beloj kući, priča se da je postojala policijska stanica u Srbiji koja je posedovala istu ali problem je bio što su svi pričali o njoj a niko nije mogao tačno da kaže gde je ona. Kažu da je ispitivanje u njoj bio fetiš svakog inspektora. Ispitivanje u njoj je bio luksuz koji su samo retki kriminalci mogli da priušte sebi jer je omogućavala praznik za sva čula.

Kako priča kaže, ceo enterijer se sadržao od jedne drvene stolice na koju bi srećnik sedao gde bi se uz pomoć enterijera i pomoćnih sredstava istina bila izvlačena iz njega. Kažu da je sam oblik sobe bio zaslužan za neverovatnu moć izvlačenja istine iz čoveka. Proces ispitivanja bi se sadržao u tome što posle dva-tri sata dobrog prebijanja, ispitanik bi bio upitan da stane u ćošak, kada bi ispitanik rekao da u sobi nema ćoška onda bi dobio jos jednu dozu lomljenja kostiju zato što zajebava službena lica u obavljanju dužnosti i ne izvršava zapovesti.

Kad bi se završilo to lomljenje, ispitanik bi opet seo u stolicu (ako bi mu trenutno stanje dozvolilo) i posle par minuta bi opet bio upitan (pod uslovom da još nije progovorio o svojim zlodelima) da stane u ćošak. Pošto je znao šta ga čeka ako ne stane, on bi stao pored zida u nadi da će se spasiti. Posle takvog dela, opet bi bio upitan zašto zajebava službena lica u obaljanju dužnosti jer je očito da ta soba nema ćoškova. Posle toga bi sledila još jedna porcija po rebrima i kičmi a ako ni onda ne progovori proces bi se resetovao i krećao od početka sve dok ispitanik ne progovori i reši sebe ove bezizlazne situacije.

Televizor ostavljen sa malom decom bez nadzora.

Kaže se za veoma ružnu osobu ženskog pola.

Svakodnevnica jednog narko bosa.

Sport u kojem čekaš da se jedna od ekipa grupiše u sredini polja da bi znao ko je dobio poen.

Verbalni buldožer. Suptilan k'o kramp, pizdurina u muškim cipelama. Udara gde najviše boli, ali ne zato što može, već zato što drugačije ne zna. Dođe iznenada k' herpes, po žrtvi razmaže svoje prosto prošireno vnugo, pa ode. Šukno je frustraciju po nekom drugom, za danas je miran pa kući neće morati da žvaće kurton i drka na voditelja najslabije karike.

Njegov problem je nerešiv. Probala je već mama da ga dovede u red terapijama i ćale kablom od pegle. Ništa-ne vredi. Ulubi mu neko katkad lobanju i kaže nemoj da se ponovi, ali isto džaba. Ponoviće se.

Kramp je kramp. Slomiti ga ne možeš, neće biti elegantan čime god da ga okitiš. Ružan je i proizvodi tupe svuke. Sposoban za jednu jedinu svar, šta udari-to pukne.

Osmišljeni da bi čoveku uništili život. Zbog njih gubiš posao. Zbog njih gubiš prijatelje. Zbog njih gubiš porodicu. Zbog njih gubiš voljene osobe. Zbog njih gubiš glavu.

Nemamo leba da jedemo, ali zato imamo principe. A oni koče napredak. Koče evoluciju. Principi se suprotstvaljaju opstanku najjačih. Principi se drže retardiranih ideja i ideologija i guše sreću. Ni jedan čovek koji se tvrdoglavo drži svojih principa nije srećan čovek. Gde počinju principi, tu se završava život. Na principima bujaju tuga, čemer i jad. Principi odvode u krajnost u kojem vlada mrak.

Kinezi su videli simboliku i životnu filozofiju u stabljici bambusa. Savitljiv, mudro dozvoljava vetru da ga povije čak do zemlje. Ali nikada se ne lomi. Zato će kinezi uskoro vladati svetom, a mi ćemo da pušimo kurac.

Pokušaj elektrotehničara da objasni devojci koliko mu znači.

Omašeni šamar. Kad ćale krene da te opizdi al promaši i krne samo po kosi ili temenu.