Bodibilderaka/fitnestrenerka. Све речено у једној реченици. Она не вежба за своје тело, него пре свега за своју душу. Душа расте када се гузни мишићи затежу и бујају. Зрела за лудару, продуховљена у стилу Венди, а интелектуалност јој се огледа у познавању свих састојака намирница.

U principu može da označava neku našu žrtvu za sve ljude iz naše okoline, kao što je to svojevremeno uradio Isus je li, a u šire rasprostranjenoj praksi znači da se angažuješ na mnogo strana, sa najboljim namerama da se svi poslovi završe kako Bog zapoveda i da pokušaš svima da udovoljiš, a to vrlo često baš i ne ide.

На самом почетку јасно мора да се болдира: Државо пропала, не можеш ти да нам сервираш толико гована колико ми можемо да поједемо, не можеш ти толико да нас шамараш колико ми можемо да провоцирамо и трпимо и не можеш ти толико да поскупљујеш намирнице колико ми можемо да платимо и ћутимо!

"Да ли сваки народ има у подсвести урезано да је баш његова земља најгора за живот?" и "Зашто на сваком кораку добијаш доказе да ово прво заправо има потврдну конотацију?", само су нека од питања што муче појединца који се приклања оном што мисли већинско гласачко тело па се накнадно "једе" у себи јер схвата да ништа не може променити у укорењеној, постојећој хијерархији. Опростите на изразу, али јебу нас како стигну и ко стигне. И може им се. А и ми се нешто много не цимамо, већ само наместимо дупенце и чекамо да нас оплоде.

Сећам се да сам једном приликом, негде око предизборног лудила, упитао свог деду зашто уопште излази на гласање кад и сам верује да су све то иста говна, само други скринсејвер. Одговорио је: "Веруј ми, немам појма". Моја знатижеља се није ту завршила већ сам полако почео да откопавам старе рушевине у нади да ћу саградити нешто што ћу пратити у својој "вожњи кроз будућност". "Стани, видиш да сви политичари музу краве, рукују се са свима, свуда иду. И сви знају да је то само тренутно, док га не изгласамо. Онда више никог не виде. А опет људи иду као манијаци по кампањама, машу оним њиховим обележјима и урлају гласније од осталих", рекао сам помало љутито. "Знам ја све то, али ето. Обећали су да ће да асфалтирају наш крај, да ће да споје две месне заједнице. Да ће млади сутра имати посао, да ће зарађивати", одговорио је тужним гласом. Ту сам схватио да од човека/људи нема већег зла. И похлепе. Највећи човеков проблем је човек, он иницира којекакве "сеансе", сервира пакост, лупа шамаре...

Još jedan radni dan na poslu završen. Pedeset godina života, još nekoliko godina koje nisu vredne pominjanja do penzije. Psuje sve po spisku dok se užurbano vozika do kuće. Žena odveć spremila ručak, rana se hladi.
Deca se razišla, starija se udala nuna dete, ova mlađa studira. Sati njegovog biološkog sata su ispunjeni, za druge se ne brine.
Iako mu je žena tu ne konstatuje je. Nemo gleda u TV kao da mu je mozak ispran. Opijen mirisom sopstvenog znoja dešava se to. Shut down, crnilo. Da li je umro? Nije. Sedi u kancelariji. Kuca poslednji predmet za danas. Kao manijak kada kuca poruke maloletnicama na sajtovima za upoznavanje. Tako on žestoko lupa tipke, računa, pičkara grafikone neprave.... Glasovi su svuda oko njega
- "Peroviću oćeš li više završiti?"
"Dokle si stigao!?"
"Zašto još nije gotovo!?"
"Peroviću stranke čekaju, nemoj da se šegačiš, radi!" -
>"Nanu vam onu nezasitu koliko ja od sebe treba da dajem?!"
"Na evo vam ga predmet pojedite u slašću pragnjetinu na moj račun!"
"Kad će plata jebena?"
"Godilo bi pecanje posle ovoga..."
Polako se utihnjuje sve, prašina se spušta, letnja kiša pada, Sunce mu sija u lice. Diže pogled, pokušava od silnog bljeska da pogleda preda se....
shvatio je da se budi zavaljen u fotelji pred televizorom....

Frtalj "Alpske" salame, četvrt 'leba, majonez i pivo. Legne kao budali šamar posle osmočasovnog mešanja betona.

Српски римејк филма „Independence day“ (1996)

Премијера: 2016
Режија: Радош Бајић, Драган Бјелогрлић

Nagoveštaj naratora da informacije koje je na pragu da iznese nisu sasvim precizne, da su navedene ad hok, kao i da je njihova važnost ionako zanemarljiva, te da bit cele govorancije tek sledi.

Na neki način ova rečenica dođe kao kompliment muškarca određenoj ženskoj osobi koju ne govori njoj direktno već svojim prijateljima kada je opisuje.

Obaviti neki posao na vrhunskom nivou. Načiniti da se drugi dive tvojoj egzekuciji. Jednom rečju, pokidati.

Govor pržnje.

Jedan od "onih dana" kod gay populacije.

Kletva stopera upućena stopiranom koji je pored podignutog palca prvog prošao povećavajući brzinu.

Kada se oženiš/udaš, skućiš, dobiješ decu, nakon 10-ak godina ustaneš ujutru za posao, pogledaš kroz prozor i vidiš svoju decu kako sa decom iz komšiluka paradirajući rančevima i sveskama idu u školu. E to je parada ponosa.

Neizbežno dugačak, naporan i komplikovan proces potreban za rešenje nekog problema. Reč je nastala mešanjem pojma "jebati (u zdrav mozak)" i tendencije da se ta radnja oduži dok njeno trajanje ne poprimi srazmere uporedive sa klasičnim Homerovim starogrčkim epom "Ilijada".

U svakoj mogućoj situaciji u kojoj nema drugog izbora, to je ono što ženke rade. Bilo da je to kod životinje, kada paunica onako bela pa lepa, podigne perije pa se paunu nakostreši svako pero, pa pocne da se šepuri, tako se to dešava i kod čoveka, stim što je u toj situaciji slušanje mozga, ravno paunovom. Lepo dekolte, izbaci sise na izvolte, a tebi voda na usta, pa kupuješ šampanjac od dvesta evra, da se nadje dami i njenom društvu za susednom stolu dakako.

Ista stvar se dešava i na moru. Vidiš je kako uvlači gaće u bulju, kao šatro sunča se. Jes kurac malo, čeka nekog tarzana da se uhvati za nju i da je čašćava dan i noć, a ona će, zauzvrat, da ga pusti da je uhvati nekad za bulju. Al' ne brini, nećeš jebati. Odbila bi ta i moda a ne prosečnog Vukajlijaša. Malo gore varijante su one što šetaju silikonke u toplesu.

Promoterke. Šta misliš zašto je gotovo svaka obučena u uske helanke od lateksa, a majice obično bez rukava, sa velikim izrezom da se istaknu dinje? Njima je cilj da ti buljiš u ono što one pokazuju dok ti tutkaju u ruke durex ili hoće da ti prodaju red bull po promotivnoj ceni, a neretko se dešava da ti daju flajere neke diskoteke ili kluba. Mislim ko bi stao da to uzme od neke matorke sa mini valom na glavi?

...

Vuk Branković međ' garderobom.
Gde god krenuli, šta god uradili, on će i na najsitniji mogući pokret onim odvratnim zvukom u potpunosti otkriti vaš položaj, te se stoga preporučuje samo za sportske aktivnosti.

Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.

Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.

Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.

A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa ...Eh, avaj!

Beogradski Pekam. Granica Beograda sa onim što je Beograd, a ne bi smelo da bude Beograd. Opština u kojoj se ko šare na zebri prepliću naselja u kojima dominiraju Zvezdaši sa onima u kojima dominiraju Partizanovci. Brdovita ko San Francisko. Ima prirodu lekovitu ko u Černobilju. Mesto u kome se naselje sa desetospratnicama graniči sa prašumom u kojoj može da vas izede anakonda. Najbombardovanije mesto u Evropi posle Drugog svetskog rata. Penzionerski raj, pa na površini prečnika pet-šest kilometara sadrži desetak kafića i desetak kvadratnih metara kulturnog i zabavnog sadržaja. Glavni izvor prihoda "Poštine" kablovske televizije (realno, da nije rakovičkih penzionera, svi bismo prešli na nešto bolje). Sedište FK IMR, koji je osamdeset i neke izbacio Zvezdu iz Kupa Maršala Tita (dobro, ovo moćno zvuči, ali je netačno). Nekada se u njoj nalazilo slavno Kijevsko jezero (danas isušeno), na kome su jednog vikenda 1905. godine izblejali Mileva i Albert Ajnštajn, i to iste godine kada je on objavio teoriju relativiteta (ovo moćno zvuči, i tačno je!). Sadrži soliter, za čiji krov mi je Aca Baron rekao da se na njemu nalazi ispravni helikopter koji niko ne ume da pokrene. Sadrži istoimeni srednjevekovni manastir, u kome su sahranjeni mnogi crkveni VIP-jevi, uključujući i Patrijarha Pavla. Šešelj je tu otpočeo pohod na vlast i slavu.

Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.

Провиђење средовечног трудбеника.
Још увек млад да дигне руке од свега и оде у Хондурас, а одвећ стар да гаји амбиције у вези каријере и лакта се са страначким кадровима. Животни вакуум када је већ све постало рутина. Нових изазова нема, нити их прижељкује.
Само да је што мање обавеза и стреса, само да никог не види и не чује, само да буде мир и тишина...

Фали му 32. године радног стажа или 23 за старосну. Биће...