Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.

Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu čistilica kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.

A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.

Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!

Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.

Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.

Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)

Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.

Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.

Đonara je prečista, nečista savest svih.

Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.

Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.

1) Kratka definicija (na Vukajliji)
2) Mala nužda
3) Mali penis

Најдуже коло. Коло које траје цца четреспет минута, и састоји се из неколико кола. Због чега је знано и као Франкенштајн коло.

Свира се на средини свадбе, негде кад се изнесе печење. Сврха му је да се разбуктале страсти смире, већ пијани мало отрезне, и да се остали довољно издувају до врхунца - до тренутка када се погасе светла и у собу уђе торта на три спрата украшена кинеским прскалицама, док оркестар свира "Моји су другови".

Камиказа коло служи и да потенцијалне удаваче пред кибицерима покажу своје тресуће облине, као и издржљивост, а теткама да покажу да још нису за бацање и разбуктају давно загашену ватру код својих мужева.

На крају је обавезан аплауз ретким преживелима, који су поносно остали на бојишту, црвени као булке, знојави ко тркачки коњи, неки у прединфарктном стању, али поносни попут пауна.

Akt skidanja košulje, pantalona, suknje, haljine, sakoa, čarapa i drugih odevnih predmeta koji na bilo koji način guše, stežu krvne sudove, izazivaju svrab, pritiskaju polne i druge organe ili se na njih mora paziti zbog gužvanja, prljanja, cepanja i istezanja, te izazivaju mentalni umor. Ovim aktom, ozbiljan, delatan, svrsishodan i planiran deo dana odlazi u istoriju, a počinje deo dana koji nikad neće postati deo bilo kakve istorije.

Razgaćivanje je gotovo uvek praćeno luftiranjem međunožja, podpazušja, nožnih prstiju i raznih dlakom-obraslih delova tela, najčešće brzom šetnjom po kući radi stvaranja optimalnog vazdušnog strujanja. U zavisnosti od godišnjeg doba, ritual se završava zavaljivanjem u komad udobnog nameštaja - u toplim mesecima, ili oblačenje apa drapa u hladnijim mesecima.

Kaže se za lika koji u alkoholisanom stanju još uvek može da stoji, ali njegovo kretanje sastoji se u korak-dva napred i nazad.

Malo, 0.25 pivo, antipod starom formatu. Nedovoljno ni vinjak da gasi, namenjeno deci i polno još uvek nezrelim muškarcima, kojima je diskutabilno slovo M, u rubrici "pol", izvoda iz matične knjige rođenih, bez obzira na godinu proizvodnje.

Kao prvo, prezime. Misim, Šuvaković. Što kaže Siniša Pavić nomen est omen, ko da je pravljen za neku seriju. Stani malo...
Legendarni funkcioner sps. Majstor sofizma, suludih objašenjenja, logičkih vratolomija, uz šarmantni osmeh i prijatan glas. Trol pre trolova, prototrol. U to vreme toliko iritantan da je u stvari okrenuo krug. Kad čovek bre bolje razmisli ko da su ih pravili po nekoj modli, Dačić, Šuvaković, Milutinović, sve neki ratlukasti, debeli, pokvareni, ko potplaćeni rimski senatori tek dovedeni sa bahanalija. Al Šuvaković je otišao dalje, on je kreacija koja počinje da bude svesna sebe, da oseća svoj ogroman potencijal apsurda koji će isporučiti kao govna, na narod, a kao vrhunsku poslaticu za nešto pametnije gledaoce. Kad samo vidiš njegovu facu koja je kombinacija Slobe i Džona Kliza ne možeš da ga mrziš i psuješ, već ti ostaje da uživaš u tome što ti se nudi, jer ovo ne može da bude stvarno, ne? Još kad onako sa podmehom vodnjikavo pogleda sagovornika iz ogavne opzicije i krene da ga nadglašava i unjka onim puslica torta glasom u stvari shvatiš da su ovo sve režirali Montipajtonovci. Pa da će konačno neko da uzvikne a sad nešto potpuno drugačije, a na Šuvakovića da padne onaj teg od iljadu kila. A u stvari tako je i bilo, jedan skeč se apsurdom završi, pa krene drugi, misle oni koji ne znaju za jadac ovo je nešto stvarno drugačije, kad na kraju opet Kliz/Šuvaković! Izvuko se ispod tega, drži zvonce i podjebava te na finjaka il te tera da kreneš sa bananom na njega a on te lagano spuca pištoljem.

Nego, sva sreća pa su ta nevesela i neozbijna vremena prošla, Šuvaković ko zna gde je, čuva pčele sa onom mrežastom kapicom, il se oblači u toge i drži govore po sobi sam sebi, a i Pajtonovci se bogami promenili, okupili novu, mada sličnu ekipu. Mada verujem da i Šuvke gasi televizor kad pogleda svog nekadašnjeg kolegu isto tako rođenog za apsurd i komediju kako pokušava da režira dramu.

Део живља ван скупштине и владиних зграда.

Домаћа верзија прекоокеанског "Из ит бикоз ајм блек?" Изговара се у тренутку када сматраш да ћеш испушити, и да ти је једини излаз вађење на косоварско порекло.

Koristi se za opisivanje kvaliteta robe i tehnike.
Glavne karakteristike koje se podrazumjevaju kada se koristi ovaj izraz su tendencija raspadanja, nevršenje očekivane funkcije, dotrajalost, niska cijena, nesigurnost i realna mogućnost eksplozije ili samoizgaranja.

Мали резервни точак. Најчешће се убацује у гепек после уграђивања плина.

Prvo on njega bije, ubije ga ko stoku, a onda on njemu jebe mater.

Prvo treba da zamisliš pečenje, sveže iz rerne, ili sa ražnja. Sve miriše, svi oko tebe mljackaju i uživaju, i krenu ti sline, i onda utvrdiš da je tebe dopala koska sa dva grama mesa.

Koska je najgori deo nečega koji ti može dopasti.

Svi na estradi seradi međusobno. Koja god bre baraba da progovori, odma je veliki drugar i prijatelj sa onom drugom barabom koju pominje. Pa dal je bre moguće? Dobro, osim možda Željka Šašića i Lukasa, jer mu ovaj oteo ženu, pa onda oni kažu moj bivši veliki drugar i prijatelj. I da, svi su oni pili s Tomom Zdravkovićem i baš njima je rekao neku tajnu iz života. Ove što su mlađi, njih je Toma ljluljuškao u krilu i davao im krišom pivo pa su i oni izrasli u boemčine ovake, velike drugare i šarmere. Da, i šarmere jer svi su stari šarmeri, a jedinica šarma je jedan Era (1€), pošto im je on najšarmantniji, odnosno najveća budala.

Seoska slengara, ne emotivni opis, odmah da se razjasnimo. Preldžija othranjen ovčijim kajmakom, šarenom slaninom i vrućom pogačom. Jak k'o zemlja, strvina i rođeni dvocolaš, rumen, zdrav i nasmejan. On nije rođen za romantiku, od sofisticiranosti zna da se mora obrijati pred odlazak u crkvu, ne pljuvati na prelu i ne 'sovati pred kumovima i ženskadijom - on je sirova snaga i čelična disciplina, koja bez pogovora dolazi u ispomoć na mobu. Agilnost i tehniku za sporta nikad nije imao, ali uz pešest otkosa stuče dulum i po lucerke i jednim zamahom sekire ruši po dva omanja bukvića, k'o iz pičke. Ne mnogo pametan da filozofira, a dobar k'o hleb da posluša - baš kakav treba. Jedinična mera za obavljanje poslova na selu.

Pojava kada devojka nosi torbicu preko suprotnog ramena tako da joj kaiš prolazi između sisa (razdvajajući ih na sličan način na koji je Mojsije razdvojio Crveno more još onomad, stoga i izraz).

Uzeti kredit bez žiranata i time sebe lišiti mogućnosti da nekoga zajebeš.

Proizvod namjenjen širokoj narodnoj glupoj masi, nikakve vrijednosti još goreg kvaliteta, daje se šakom i kapom, samo nek je u prometu.

Срце 'оће, ал' дупе шклопоће. Жешће фејловати након силних планова, маштања, а често и дављења свих око себе истим, да просто човек нема срца да ти каже да си немач појма. Превише си желео, то је то!