Konstatacija u situaciji kada vidiš dvije ribe, plavušu i crnku, a pri tom je plavuša bolja riba.

Журка на којој се већина девојака убије од алкохола.

Ne postoje zene lezbejke, postoje samo one koje nisu upoznale MOMU.

Osoba koja uđe u restoran samo da bi se istovarila.

Један од ретких радних дана у животу запослених када се деси да им шефови, контролори и други буџовани нису у фирми.
Дан без тензија на шљаци, опуштенција а посао иде.

Прво лице множине.

Šljepiti muža po zadnjici.

Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost.
Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...

Čist indijanski sleng. Tako su severnoamerički domoroci nazivali omražene vojnike Unije, zbog njihovih plavih uniformi.

Prva časa česmovace posle burne noći

Можда ти играш кладионицу стално и бачаш паре, али последња утакмица коју си одгледао није била ништа млађа од 2000. године кад су нас Холанђани нагузили 6:1 и кад нам је Клајверт набио четири комада, а Овермарс два, мајку им јебем фашистичку....
Него да се вратимо на тебе, ти си тумор о'ђе.
Дакле, зашто се ти бакћеш тиме уопште? Зашто би се правио да си навијач и да волиш спорт, кад је најспортскије од свега што радиш трчање за аутобусом ујутру?

Кад се до скоро причало о фудбалу тебе је болио курац, одмахивао си руком и срао по коментарисању будалаштине у којој 22 будале трче за једном лоптом, а гле' чуда, јуче је Суарез дао два гола из слободних удараца и ти си одмах потрчао да ставиш слику ЈУЛ НЕВР ВОК АЛОУН! на свим социјалним мрежама и данас нам отвараш главу како је Ливерпул машинерија од екипе и како ти навијаш за њих већ дуги низ година.

Дај бре, то што је неко дао два гола из слободног, није разлог да се навија за тај клуб и да нас смараш како си ти у ствари стари навијач, иди кући, гледај малу невјесту и пушти причу.

И ти...
Никад те нисам видио на било којој утакмици Југославије или Србије и Црне горе, а гле' чуда, од 2006. године си на свакој са својим црвеним обиљежјима и пјеваш ружну химну, пљујући оне за које сам ја навијао.

Највећи подухват репрезентације ти је побиједит' Србију и исписат' на фејсбук да ти душмани пуше курац. Сад се лижеш са Шиптарима и Хрватима, а мрзиш оне који су некад били права репрезентација.
Што више политичких обиљежја и парола, што више мржње према репрезентацији Србије и према свима што навијају за њу, то је право навијање.
За репрезентацију се не навија срцем и душом већ мржњом према другој репрезентацији и исполитизованим усклицима, браво.

Ох, побиједила је Црна Гора, супер, сад иди кући и грли се са Љавером и Ваљбоном и пођите у собу па се гузите и изродите мале хибриде ка' што сте ви.

Doći će niotkuda, u šarenoj letnjoj haljini, kovrdžave crne kose. Pogledaće ga direktno u oči, i nasmejaće mu se.

Gledaće se tako neko vreme, ona nasmejana, on zbunjen i najzad će joj prići. Zagrliće je. Zagrliće i ona njega. Šapnuće joj “ne mogu” i zabiće joj nož u stomak. Spontanost će za trenutnak poskočiti, i pogledati ga širom otvorenih očiju. Zariće joj još jednom nož na drugo mesto, okrenuti ga u krug i izvaditi. Gledaće ga i dalje, i neće verovati šta joj se dešava. Pašće na kolena. On će zakoračiti unazad i šutnuti je u glavu. Pašće na leđa. Zaskočiće je, uhvatiće nož obema rukama i zariti ga joj u grudi. Spontanost će grcati, staviti ruku nežno na njega u pokušaju da ga zaustavi. Zabiće još jednom. Spontanost će početi da se guši, da plače, da cvili. Držaće mu ruke na ramenima u nadi da će je to spasiti, da ga može odgurnuti. Još 20 puta. Pašće ruka. Nastaće tišina. On će ustati, gledaće spontanost kako leži u bari krvi, uhvatiće je za kosu, podići, i polagano, nožem, iseći će joj glavu. Popeće se na stolicu, baciće tu izobličenu glavu na posmatrače, ispraviti se iznad svih, krvave odeće i reći:

“Khm Khm. Molim za malo pažnje! Ako možete svi za trenutak da dođete ovde! Vi pozadi, molim vas ostavite za trenutak piće i priđite. Po planu smo došli do vrhunca oveog našeg okupljanja. Kao što smo se dogovorili, timovi i pravila ove igre to jest kviza koji ćemo danas igrati ili da tako kažem kvizirati haha, se nalaze na papirima ovde na stolu. Molim vas neka svako uzme po kopiju. Tamo da. Kviz će sadržati tri discipline, lepo objašnjene u tom dokumentu. Malo su komplikovanija pravila tako da pročitajte pažljivo, pa da počnemo… I da, da se našalim malo, nemojte mnogo piti, pošto tako dajete više šansi protivničkim timovima da osvoje bombonjeru, haha. Hvala.”

Nategnućeš još jednom pivo. Koleginica će otići u njenu grupu za kviz. Ti ćeš u svoju. A skroz je bila zanimljiva diskusija. Nezainteresovano ćeš blejati i cirkati pivo ostatak večeri dok koljači pripravnici u tvom timu zdušno bockaju leš i šutiraju glavu spontanosti koju je glavni koljač bacio. Za trenutak će ti se učiniti da je možda zanimljivo da bocneš jednom i ti, ali nećeš iz principa.

Ovaj sadista je onaj čovek koji kaže “Ja već 15 godina letujem sa ženom i decom u Bečićima i volim to. Volim 10 dana da imam sve isplanirano i kada mi je svaki dan isti.” Ovaj sadista je onaj čovek koji se momentalno unervozi kada mu kažeš da imaš iznenađenje za njega. Sa njim je moguć ovakav razgovor:

-Oćeš na pivo večeras?
-Ne mogu večeras imam nešto isplanirano.
-Dobro, može sutra?
-Sutra perem veš, ne mogu.
-Čoveče bre nisam te vido sto godina, ajmo negde na piće. Kad možeš?
(Čačka telefon. Spontanost ga mazi po obrazu. Uzima telefon i udara je po glavi dok ne umre.)
-Mogu u sredu, 17. Maj, od 19-20. Jel ti odgovara da te upišem?
-E baš tad ne mogu, isplanirao sam baš tad da zalivam petunije. Ajde drugi put kad se vidimo.

Drugi put ćeš ga izbegavati.

On nosi braon. Stalno. Eventualno pleteni prsluk preko košulje. On sluša klasičnu muziku. Eventualno džez. Kad hoće da poludi, pusti Bijelo Dugme. On prezire sve što je mlado. On ne voli nepravilne oblike. On ne voli šareno. On se ne kocka. Nikada, ni sa čim. On ne pije. On ne puši. Za njega je trava droga. On ne jede masno, slano, slatko, kiselo, ljuto ili gorko. On će se zgranuti na bezobrazan, rasistički ili generalizujući šaljiv komentar. On uvek čeka zeleno. On priča "da, da, mhm, da" kad mu nešto pričaš. On stoji pravo. Uvek. On trči kao balerina. On je uvek potšišan, obrijan i čist. On se čudno smeje. Veštački...

On mrzi spontanost. Ubio je milion njih. Najstrašnije.

Scena: predgrađe. Zatopljeni filter kamere, usporeni snimak. Mačka pretrčava užareni asfalt. Vintidž Mustang automobil prolazi cestom, u njemu dvojica likova isturenih laktova. Ne pričaju. Kamera lagano pomera fokus na šareno obučene ljude koji sede na pragovima. Oni su znojavi. Svima pantalone spale do pola guzice. Radni dan, a bleje, jebiga, da ne poveruješ kako se lepo živi od otimanja Nikon fotoaparata britanskim turistima kad se zagube u faveli. Nema debelih, nema bobuljičavih, ten im je uniformno kremast. Pozdravljaju klimanjem glave ove u automobilu. Znojavi su.

Prelaz kamere na pendžer mlade deve. Iz radničke porodice je, niža srednja klasa. Obučena je u majicu bez rukava i odsečene teksas pantalonice. Sise precizna trojka. Danas se potrefilo da ne volontira u crkvi kod oca Miguela, ne ide ni da prodaje cveće i ne skuplja pare za siročad iz čileanskog samostana. Ona se smara. Vruće joj je, i vrućina je tera na grešne misli. Steže brojanicu na grudi, moli se za održanje nevinosti katoličkog pičića. Sad dvojka je ipak u opticaju, sevanje u dvojku valjda ne spada pod jurizdikciju šokačkog Isusa. Znojava je.

Kadar na ulicu. Grupa iz kraja dolazi. Nabavili su i jednog Kineza. Tu su bubnjevi, radio kasetaš, gusle i vuvuzele. Bam, tras, decibeli basa lome zvučnike. Tempo ubrzava. Fastforward videa sa 14 na 24 frejmova. Tu je i on. Papi. Nosi maramu ispod šešira. Atlet majicu da istakne biceps, vidi se da je dečko radio na sebi, ali nije nagruvan k'o Dorian Jejts, jok, ne, to je od salse. Latino seksi, crn i mističan. I on je znojav. Oko vrata mu je ogrlica sa žetonom. Ukr’o od Cobeta kaiš sa gigantskom kopčom. Došao je da kobjasni neke stvari, znaš iz geta je, težak mu je život. I on repuje. I dok to radi, mlati rukom u kameru. Pantalone mu spadaju. Sreća pa ne mogu dalje od dubokih zeleno-ljubičastih patika sa ogromnim jezikom. Prelazak na refren, uzvlačenje pantalona. Opet priča u kameru i rukama preti snimatelju.

Oštar kadar nazad na malu. Ona je čula latino ritam, greh je nadvladao, krv je nečista. Kadar ruke koja steže brojanicu. Ah, fleška - Papi je tu! Silazi, trči. Opet 14 frejmova po sekundi. Baba uzela u ruke džoger i zabarikadirala hodnik da joj spreči put da se vidi sa Papijem. I baba je znojava. Gazi babu, baba leže, i baca poslednji pogled na ikonu Svetog Karmelita od Bogote. Babina ruka pada i brojanica ispada iz babine ruke na pod, dole je laminat, jebiga sirotinja. Pogled sa ulice na ulaz zgrade, mala istrčava, njegova bejbi je konačno sa njenim Papijem. Papi će noćas jebati, u oba slota. Dernek se nastavlja. Oh, kako su svi oni tako kul šareni, bezbrižni, puni nade, neispunjenih snova, a opet tako krimi i strastveni. I znojavi.

O, majku vam milosnu jebem, zar je problem kupiti običan glicerinski sapun, uniseks antiperspirant, običnu jednobojnu majicu, i neki polovan fen. U vr’ glave 20 evra, mala cena za veliku uslugu neidenja na kurac.

Radnja na Banovom brdu sa najjačim imenom na planeti.

Seljačina puna love.

napomena: Ne mešati poljoprivrednika ili ratara sa seljačinom.

Seks koji je kratak, ali jebitačan.

Dvoje mladih u klubu, jebački pogledi sa obe strane, očigledan poziv na parenje, osmesi na licima, namigivanje, očekuje se prilaz ali ga nema.

Upozorenje da ne nasedamo lako na navodne prepirke ljudi koji su očigledno iz istog tabora.

Osećaš da žena koju miluješ prelazi preko granice iza koje NE ne postoji. Nema više otpora, Uzmi Me postaje jedino ime ženke koju divlje ljubiš. Vrelo dahtanje koji sve ubrzanije stiže sa njenih usana dok joj sve dublje zavlačiš ruku pod suknju tera te da ubrzaš... Nestvarna lepota njene kože poklonjena jagodicama prstiju ruke kojom joj skidaš gaćice... Cunami strasti koji ti preplavljuje mozak dozvoljava ti da misliš samo kako da što brže otkopčaš kaiš. Skida ti košulju nestrpljivim pokretima. Potpuno gola, razmaknutih nogu, čeka dok skidaš pantalone. Prilaziš joj, konačno go, osećajući se kao vitez kome ništa od oklopa ne smeta da zarije svoje koplje...

I odjednom puf, magija nestaje – setiš se da moraš da staviš jebeni kurton i krećeš da ga tražiš po džepovima pantalona malopre bačenih jakim volejem kroz rašlje vrata na drugom kraju sobe na sredinu neosvetljenog hodnika...

Jebem te civilizacijo, sjebala si svaku lepotu.

Kurton. Mrzim ga bre. Za kurac pravljen, ni za kurac nije. I on ga mrzi. Ja još i više. Proklet da si od kurca omote.

Sve znam, neželjenje trudnoće, side, picajzle, gonoreje i druge boli mekurac pretnje, ali mrzim pa to ti je. Kao da se štitiš od gripa hodajući umotan u providni omotač. Kao da godinama kucaš po tastaturi koju nisi izvukao iz najlonske ambalaže.

Kad ti treba nisi ga poneo, kad ga poneseš izmalerišeš se. Ili mali ili preveliki. Il je preskup ili će ti pukne kad ga navlačiš. Jebeni banalni balončić. Neprirodan, iritirajući, imbecilan do nepopravljivosti. Sve kvari. Sve je drugačije. Ko tvrdi da nema razlike u seksu sa i bez kondoma, ili nikad nije umočio bez njega ili ni sa njim nikad nije jebo. Džabe mu ukus sveže ubrane papaje ili jagodice bobice, zalud mu izbor boja koga se ne bi postidela ni gej zastava. Ma nema leba od novih kompozitnih mikro fiber materijala koji će mi partnerku, povećajući voluminoznost kurca mojega, vinuti na sedma neba neslućenih orgazama... To bre nisam ja, to je moja Dureks šauma.

Nije slučajno ni to što je u prenesenom značenju Kurton drugo ime za govno od čoveka, ljudsku nulu i tragično izbegnuti abortus od insana. Bez para ni jebanja više nema, zbogom sirotinjska zabavo. Simbol straha od svega i svačega ubio je radost jebanja. Oduzimajući kurcu personaliti vlasnike im pretvara u uniformisano stado. Sprečavajući najpriprodniji mogući dodir kurca organskog i natur pičke postaje savršen simbol modernog otuđenja. Kondom alijenacija braćo po unesrećenom visuljku.

Sloboda kurcu, smrt kurtonima!

- Nađe li ga više?
- Nisam ga poneo majku mu jebem kurtonsku, al' ne brini, naš'o sam u kuhinji neku alu foliju. Ne zatvaraj rernu!

Неписано правило градског пловила. Као и сва глупа правила, заснована на џентлменској (кад урадиш нешто добро, а не добијеш пичке) основи, и ово је заживело у урбаном Београду.
Некада давно, један ентузијастични бакутанер се обрео на власти, и решио да од тога учини нешто добро за своју расу - пензионерску. Желео је да остане упамћен, попут оног лика који им је обезбедио столицу за ред у пошти, са које комотно могу да те испичкарају када обиђеш њихово замишљено место. Овај је, пак, одлучио да оде корак даље, и својој раси је оставио у наслеђе које ће их заувек решити бола у леђима, проблема са коленима, немирном простатом и све то без употребе космодиска!
Како је свако јутро морао да стоји у градском превозу од Вуковог споменика па чак до Правног факултета, наш бакутанер је смислио правило устанка:
"Од данас, сваки пензионер мора седети у аутобусу!"
И воала! Реч се прошири, од сваке поште до дома здравља, испред сваког дисконта. Сваки пензионер Београда је у том тренутку схватио да му је бакутанер обезбедио боље пензионерске дане.
Сада је свака бакица могла да своју кесу са точкићем смести на једну, а своју одурну гузицу, која је умирала на каучу претходних десет сати, на другу столицу.
И НЕ! НЕ! Не интересује њих да ли си ти тог дана копао ров од 7 до 7, да ли си изоловао туберкулозу орла или радио са антраксом у лабораторији, или си пак, једноставно, јебено уморан од целодневног дркања саможивих професора и мене-јебе-професор-ја-јебем-студенте асистената. Боле њих кобас, или шта им већ виси између ногу.
Пробао су и са игнорисањем, али не лези враже! Пуни елана, и у сваком тренутку агилни пензоси су ти и ту доскочили! Ако си њихово, уљудно, цивилизовано :
"Мали, устај да седне деда" или "Па ово је страшно, хоћеш ли икад устати?"
покушао да искулираш, буди спреман на тортуру.
Лаганим покретом здравог кука, пензос се лагано заноси ка твојој столици, и сасвим лагано, уживајући у свакој секунди тога, ти трпа делове свог, од мириса заборављеног, тела у ухо, уста, и остале чулне органе. Њихов одурни стомак који те "милује" до имбецилности, не оставља ти избора, сем да одустанеш од свог поштено зарађеног места, и понудиш га, у том тренутку, изненађеном и насмејаном бакутанеру.
Наравно, то мораш да урадиш посве милостиво, уљудно, као да си цео живот чекао само да то место "предаш" њему, иначе, одједном се на твој мали, студентски, доста запостављени због књиге, курац пење цео аутобус.