Мегаосвајачка песма Ненада Кнежевића Кнеза, чувеног певача са Цетиња из не тако давне 1994. године. Познате последице пуштања ове песме је масовни пад доњег рубља с тела женске популације на под и наскакање на онога који је пустио ту песму. Ипак, интерпретација уживо ове песме се не препоручује, јер тренутачно нема јебача као што је Кнез.

Tripovanje naših fudbalskih klubova da su dostojni grupne faze Lige Evrope ili Lige Šampiona.

Dolaženje u „svejedno“ stanje. Nešto kao otvrdnjavanje. Okoštavanje. Nagomilavanje „svejedno“ misli u tolikom obimu dok ne stvore debeo i nepropusan zaštitni sloj, epidermis sasvim specifične vrste i geneze, uglavnom potpuno nevidljiv svome nosiocu, jer čini život toliko lakšim, pritom, ispunjavajući tu svoju osnovnu funkciju, čineći i sebe bezmalo nevidljivim, tako da u suštini i ne možeš da ga shvatiš kao stalnog saputnika i pratioca tvojih umnih (ne)aktivnosti.

Prvi put kad navučeš „svejedno“ omotač, onaj prvi, tanušni sloj, koji te štiti od onih sitnih uboda svakodnevne stvarnosti, ništa nije prirodnije od toga da ga doživiš kao melem za toliko puta izbodenu, svrbljivu, peckavu i iziritiranu kožu. (Mentalnu kožu, da naglasimo za one već višestruko namazane jedinke.)

I kako onda da se ne navučeš? Kako da se ne ogrneš još jednim, pa još jednim i još jednim zaštitnim filmom, kao kod onih gorkih pilula prevučenih glatkim slojem, zbog kojeg spasonosni medikament sam, bez tvoje volje, juri u tvoju već trulu utrobu? Kako da ti postane svejedno to što imaš neponovljivu priliku da ti bude svejedno, za sve i svakoga? Kako da ne poželiš da ti bude sve svejednije za čitavu tu amorfnu masu senzacija i emocija koje iz dana u dan nastoje nasilno da prodru u tvoj blistavi um? Kako da ne počneš da svakom česticom uživaš u svejednosti, zar tamo-neke-istočnjačke religije upravo to i ne proklamuju? Zar je uopšte išta bitno?

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Ne baš najbolji način čupanja iz govana, ali dokazi su tu i jedino ti ostaje da priznaš grešku i probaš da predstaviš sebe kao žrtvu. Navukli su te, nisi mogao odoleti. Nisi hteo, jbg.

Strah od ispadanja u drugu ligu.

Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.

Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.

Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".

I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.

Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.

Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom profy, inter, global pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.

Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.

Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.

Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.

Definicija pisana za mizantrophy.

Лежиш као задња крмача од 200 кила која се тек породила, једеш сендвич пун саламчуре и бајатог кечапа и шалташ канале...

Мичи политику, то су све лопови, напунили су се пара, дебилчине једне мртве.

Гле' овог Ђоковића како игра, па све му јебем мутаво, не умије лопту чо'ек да стрефи, пу, јебем му фамилију богаљску, ја да сам тамо, борио бих се, вратио бих сваку лопту макар, све бих стизао, а не као он, јебем му племе да му јебем, појма нема!
Како је могуће да игра уопште, не капирам ово, дебил.

Шалтај канал, не могу да се нервирам...

Ма дај, овај Меси је прда обична, нема везе с мозгом, дај бре горе видиш ли да ти Неимар утрчава, па какво магаре, мајко моја рођена, не могу да вјерујем да овакав дебил игра, који му је курац?!
Гле', невјероватно глуп чо'ек, немогуће шта гледам, како бре ово плаћају да игра, кунем ти се, ја бих срце на терен оставио, не бих играо овако као баба!

Мичи ово срање, пих, бабускере распале гледам ту...

Чујем да је Миле истрч'о маратон, која је то дегенчина, замисли на шта он губи вријеме... Ја бих то могао и без спремања да истрчим, ма дај, смијешно, ето спремао бих се пет, шест дана и лаганице, чуш толико се спремао тип, будалетина бре...

Него ај' да видимо шта има на...

Ахааа, гле' га овај педер Гејтс, па бре маму му јебем, толике паре као даје у добротворне сврхе, лако му је кад прима толико, што ја не примам, па би видио како се даје... Стока бре богата, па се бахати туда, он као даје сиромашнима, дај бре....
Хах, ееее Митровићу, нека ти га, купио си сину кола од сто 'иљада да се бахати, нека му га, нека, бије народ по улицама. Ја бре да имам милионе, сину не бих купио то него голфа двојку, ТДИ и то обични, ни И црвено не би имао!

Ооооо, ево их хемичари на Еуроспорт. Стварно бре, погледај како се распадају, напумпали се од хемије, не знају ђе ударају, хах, могао бих и ја тако, само да оћу, али ја нећу себи да уништим живот са хемијом, нисам шашав, ја живим здраво. Који ће ми курац мишићи који су се надували као балон од хемије и чим престанеш да пијеш и кад остараш има све да спласне и кожа да ти виси... Ионако немају снаге.

Све чешће појава у модерном фудбалу, када играч који изводи корнер ставља лопту ван простора који је за то предвиђен. Центиметар - два...као да то значи нешто. Ситан лоповлук. Нема ништа горе од ситног лоповлука. Ако крадеш, кради на велико, ко човек. Ал да, ниси човек, ти си гњида. Немаш муда да будеш лош па се кријеш иза малих крађа и ситних пакости.
То су људи који не плаћају карту у аутобусу, али су најгласнији кад треба прокоментарисати крнтију у којој се возе. То су људи који су прави навијачи и воле свој клуб, али никад не плаћају карту на утакмици. То су људи који се убацују у ред, јер они једини журе. То је полицајац који прима мито. То је комшија који ти украде 3 цм. дворишта док подиже зидину, а онда ти отрује пса јер лаје у три поподне. Клинци који краду бициклове и пресрећу бакице на улици. То су људи који на 20. поену ударају по рукама ко да си им мајку њима убио. Мангупи који ти продају балван. Неписмена багра која НЕДА КОСОВО, и која не зна бољи фазон од ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ. То је лик који је факс завршио на пушкицу, члан је странке и нашао је посао одмах после факса.
Претворили су нас у ситне лопове. Једини начин да преживимо је да закидамо, крадемо, лажемо. Да се понижавамо до крајњих граница.
Нема више фер - плеја, најбитније је победити, па макар и по цену сопственог достојанства.

...ја сам више интелектуални тип."
Ово ћете чути од многих псеудоинтелектуалаца. Особа која ово изговара жели да нагласи како сте ви глупи физикалац па макар и Гернику насликали, док је она с друге стране тако мисаона и апстрактна да јој руке не би ни требале кад би се странице књиге саме окретале. Протура логику да ко зна да направи нешто - мора да нема много у глави, иза које се крије поуздање да, обзиром да јој је мануфактурна креативност богом закинута, мора да јој је онда надокнађено моћним интелектом. Оваква логика оповргава ово последње.

Jebeno jeziv prikaz.

Prošao sam desetak različitih lokala u poslednjih nedelju dana. Popijem koje pivo i protera. Uđem u wc i u svakom imam šta da vidim. Rađe bi mi bilo da sam banuo dok se tinejdžeri gaze u kabini. Daske popišne samo tako. Kao da se ljudi trude da svu tečnost iz sebe istresu na nju, a da ništa ne upadne u šolju. Ulepljeno, smrdi jebote! Ne dao ti Bog da sedneš na ono. Dobiješ osip, a da ti dupe ni ne dođe u kontakt sa daskom.

Zašto neko jednostavno ne može obrisati šoraću sa usrane wc šolje? To je bar lako.
Popišao si se po njoj. Pa, majku mu, uzmi papir i ukloni zaostavštinu. Moraš imat' u vidu da će onaj koji dođe sledeći sesti na to tvoje sranje ili će jednostavno skontati da si ti ta stoka koja piša po dasci nemajući ni trunku razumevanja. Sin, ćerka, žena, ortak... na kraju krajeva, sam ćeš sesti kad budeš otišao da sereš za pola sata. (govorim o kućnoj varijanti, jer ima i toga dosta)

Najgore od svega je to što je ta nemarnost prema sređivanju svojih sranja prelazna. Uđe čovek u wc da šora, vidi popišanu dasku, omakne mu se, popiša je i on malo. Zašto da briše kad je neka stoka pre njega napravila isto sranje. U glavi mu- Ajd' ostaviću, sledeći će rešiti probem. Hoće kurac! Uradiće isto što i ti, to će srediti čistačica na početku smene, a sutra će opet biti ista priča.

Da nije takvih ljudi, u svaki toalet bi mogli da uđemo bez imalo gađenja, pa bio on u kafiću, restoranu, školi i slično. Ukoliko ste osoba ženskog pola, eto još većeg problema.

Kažu, to rade ljudi kad su pijani. Nije to nikakvo opravdanje. Ako si u kafiću pijan k'o dupe i možeš da odšetaš do toaleta i popišaš dasku, možeš isto tako da izađeš iz lokala, i popišaš drvo, isti je osećaj.

Ukoliko si baš ti taj koji popišava dasku i ne mari za to, moj ti je savet da probaš da uradiš isto to al' sa velikom nuždom, verovatno ćeš se mnogo bolje osećati posle toga, kao i ostali koji posete istu prostoriju, pičko prljava!
Ukoliko nisi, izvini na ružnim rečima.

Poslednji vapaj očajnika za uspehom. Nesrećnik kojem u životu ne polazi ništa za rukom, kojem se život toliko puta posrao na svaki pokušaj da nešto učini kako bi promenio tu konstantu, I kojoj je da se tako duhovito izrazim, čak i sudba rekla sajsi galoma kao i ona kojoj je svaka postelja, Prokrustova.

Ili se može nazvati pokušaj spavanja. Šatro spavanje. Radnja koja je u 99,9% slučajeva neuspešna i na kraju završi neobavljena. Al jebiga brale, sam si kriv što nisi učio škole i zaposlio se u gradskoj čitoći.

Dolaziš kući, 7 sati ujutru. Žena na poslu, deca otišla u školu. Jedva ulaziš u stan. Em si umoran ko pas, em pijan jer si malo navratio do kafane na povratku kući. Nekako uspevaš da se dovučeš do kreveta i nadaš se odmoru. Zasluženom odmoru. Ali... Uvek to „ALI“ mora sve da usere. Nećeš se naspavati druže.

Zuuuuuuuuu! Zuuuuuuu! Zuuuuuuuu! Skačeš iz kreveta na koji si legao pre 2 minuta i krećeš u lov na komarce. A njih ko za inat nigde. Tražiš ih 20 minuta, lupaš peškirima po zidovima, ali kurac, nema ih. Jebeš im mamu i sve redom ali ih ne pronalaziš. Jebeš i sebi sve redom zato što nisi kupio mrežice za prozore da ta gamad ne ulazi. Al ipak nekako batališ komarce i odlaziš u krevet jer si sad još umorniji.

Ahhhhhh konačno mir. U vidi Lisa Ann pored bazena i to gola. Blago meni. Saću da te karam Lisa! DING DONGGGGGGGGG!!!!! Kurac ustaješ iz sna u koji si upao pre 5 minuta jer neki majmun zvoni u pola 9 ujutru na vrata. Otvaraš, a ono tvoji "najbolji prijatelji" Jehovini Svedoci. Kulturno im se najebeš mile majke i zalupiš im vrata. Misliš u sebi „konačno mir i mogu da spavam“. Ležeš.

Posle 15 minuta osetiš nešto smrdi. To te digne iz kreveta. Osećaš da nešto gori, miris nekog dima, neke paljevine. ID’ BRE ŽENO U TRI LEPE, NISI ISKLJUČILA ŠPORET!!! Nekako ugasiš tu vatru sam jer ti bilo glupo da za to malo zoveš vatrogasce. I sad još umorniji od svog tog trčanja levo-desno padaš u krevet.

Ležiš tako al kurac.......... sad ne možeš da zaspiš. I taman krenu oči da ti se sklapaju kad ono napolju čuješ neki udes. Kola se skucala u banderu. Sirene policijskih i kola hitne pomoći na sve strane. TINU-NINU! JEBEM LI TI MATER SAD SI NAŠO DA SE SKUCAŠ, I TO BAŠ PRED MOJOM ZGRADOM!- psuješ ga sa terase. I odeš da spavaš. Sad ti je već jasno da nećeš ni spavati jer je već 12 sati. Krećeš u poslednji pokušaj.

Ležeš i kroz glavu ti prolaze sve slike ovih jutarnjih dešavanja. Psuješ ih sve redom. Al odjednom ih više ne vidiš. Zasp’o si. Bum! Otvaraju se vrata i deca banjavaju u stan, kao lopovi u banku u holivudskim filmovima. Gotova škola tata!!! Sav nervozan lupaš se u glavu jer nećeš da se dereš na decu i ustaješ iz kreveta. Ništa od spavanja, sad je definitivno.

Deca odlaze u svoju sobu da rade domaći i igraju kompjuter, a ti izlaziš na terasu i urlikom Tarzana progovaraš: JEBEM TI TREĆU SMENU!!!

Митско место загробног живота влашке националне мањине.

Огромна кула чији улаз чувају два гипсана лава која је специјално превезао Грга транспорт из Беча. Раскошна и пуна луксузног намештаја са кованим гвожђем на балконима и великом подземном гаражом попуњеном немачким аутомобилима. Са звучника распоређеним широм куле бије Радио Морава, наравно само са влашким хитовима типа онај "Љуљу љуљу љуљу љуј" који је стандардно на топ листи најпопуларнијих нумера.

У Влахалу не може свако ући. За почетак мораш двајес година да живиш у држави где је један од званичних језика немачки. Као друго, нећеш јебати Румунку на версаће постељинама у одајама Влахале ако за живота ниси изградио бар три спрата високу кућу у родном крају и ако ниси имао бар четири различите животињске врсте на огради. И треће, најважније, мораш да изгинеш да би зарадио место међ бесмртним влашким гастосима. Као и они брадати Швеђани са својом лошом копијом. То најлакше постижеш ако уморан возиш петнаест сати из Хамбурга па се закуцаш у камион који ти долази из супротног смера, тако успевши да се нађеш у дневном извештају Наде Мацуре.
Наравно, подразумева се да умеш да бараташ црним мађијама и да си бар двојицу комшија зајебо потуривши им неки зачарани артифакт у авлију.

Дивно место.

Linija dlaka ispod pupka.

Prosek.
Mrtvi prosek.
Srednja linija trapeza.

Fulam u Premijer ligi, Nikolas Kejdž među glumcima, Opel Kadet u srpskog seljaka, torta sa grožđicama i bademom tetke Leposave za posni Jovanjdan. Jedna od. Aritmetička sredina. Žvaćeš i smeškaš se kao "haha, ima petica, ima", ali znaš da nije to to! Ti ZNAŠ da fali jaja! I ovo nije fil, to su jebene žele bombone!
Kvalifikuje se, ali za kup UEFA. Prođe, ali kao druga u grupi. Prijavi se za maraton i nosi broj 31. Stigne na cilj, ali osma. Ceo život se lomi da sjebe kompleks i piša po sirotinji, ali, šta god pokušala, beznadežno zakucava na pola stepeništa.
Nema za tebe lifta do vrha i nikog nije briga što si kupila ploču Smešin Pampkinsa za četri evra u Bugarskoj. Nisi pokazala ništa. Ti si broj u masi. Glasačko telo. Deo intelektualnog tržišta. Publika u "Sve za ljubav".
Niko te neće pamtiti, odrasti i nauči da živiš sa tim.

On je poseban, on je izvan klišea, on na svet gleda sa cirostratusa. Prezire malograđanštinu, klasiku priznaje samo zbog toga što predstavlja fundament za avangardu, sve što je novo i nerazumljivo drugima njemu je vrhunac estetike i kreativnosti. Ne, on sam nije avangarda, već samo ljubitelj iste jer je to, zaboga, namenjeno samo odabranima.
Avangarda mu je u genima jer je njegov otac slušao EKV još dok su se zvali Katarina II, a majka je završila kurs modernog baleta dok su njene drugarice cupkale u KUD Abrašević.
Ako vidite nekog odevenog u crno-žutu kombinaciju sa tirkiznom maramom oko vrata, lebdećeg hoda i pogleda koji prolazi kroz ljude oko njega, znajte da je to ON - ljubitelj avangarde.

Прелазак са промаја варијанте на белу технику.

Sposobnost ili dar da možeš da sklopiš oči i ne samo najobičnije zamisliš nešto, nego to vidiš tako živo i tako jasno, da ne želiš otvoriti oči uopšte, a toliko si nešto jako zamislio da ti jeza prođe kroz kičmu.
Sposobnost da čitaš slova koja ti je neko napisao, da ih pretvaraš u slike u svojoj glavi i to slike od kojih ponekad izgubiš dah i gutaš knedle koliko te je pogodilo to što si zamislio.
Sposobnost ne samo da vidiš nešto i stvoriš sliku, već sposobnost da pored toga i osetiš, i odeš na neko mesto gde bi sada želeo da budeš a nisi, a opet maštom, ako je poseduješ, možeš makar delimično da budeš tamo, makar samo malo. Onoliko malo koliko ti je potrebno da preživiš još jedan dan.
Možda ne može da zameni lepotu stvarnosti ali ponekad je jedino što imaš.

E овако... Пре н'о почнем да серем, чисто да споменем једну стару пословицу... „У кафани ради ил' луд ил' пијан“. Асоцијација слична психијатрији. Као што психијатри временом сличе на своје пацијенте тако и угоститељи на своје госте. Ил' пак обрнуто. Дакле...

Кафана! Јебено тесна рупа без дна. Ђавоља варош препуна неограничених ресурса који продуктују море порока и чак више од тога...

Један од могућих ресурса, јесте „ракија“. Не шљивовица, не лоза.. Већ права греховача. Испечена искључиво у ђавољем казану. Сервирана у малој црној пиратској бочици са етикетом мртвачке лобање. Поседује особине посвађуше и при том унеређује своје жртве.

Е сад... Њене слуге су Конобари, у овом случају - демони, легални лопови -, који ти, својим комбинованим техникама, извлаче задњи динар из џепа, који си можда наменио за болесну бабу, оправку југа ил' за веренички прстен. Не матори, боли њих курац, они ће и то узети...

Можеш ли се супротставити? Па не можеш прика, немаш ти муда колико они имају адута. Један од понуђених јесте адут испод шанка у облику бејзболке, намењен за кривљење вилице и пребијање бубрега. Потенцијални разарач камења у истим за шта би инсистирали да им будеш захвалан, ако наравно дође до тога. И све то ради наплате дуга ил' пак фалширања неке песме која им пара уши. Н'о, да кренем даље...

Најзајебанији од свих – Газда. Познатији као „Луцифер“, шеф ђавоље вароши. Власник неколицине демона којима лично управља везаним концима као Ђепето Пинокијом. Он је тај баја, који крије своје рогове к'о змија ноге, бичује раднике зарад веће добити, малтретира госте јер су ружни и одвратни и немају новца колико њему треба, појебе сваку другу жену која се нађе на његовој територији, има пара и може му се...

А жртве.. Жртва си ти! Жртве су несрећни, пијани боеми пререзаних вена старим, кухињским, тупим, рецкавим ножем. Јеботеее,.. Ала то боли! Ма и треба да га боли јебем ли му нану, шта сече вене које пичке материне? Н'о, да се вратим на тему.

Они су залуђени типови, залуђени од абнормалне количине алкохола коју су унели у свој организам, уместо народњака који треште из дана у дан, они халуцинирају ехо разбијене чаше, 'место бабе од педес' и пет година виде младу конобарицу од седамнес' лета, коју непрестано штипкају за гузу. Ако и појебу нешто не гину им бар пицајзле ил' сифилис. У најгорем могућем случају пада и алиментација...

И зато брале, памет у главу. Ако загризеш овакав мамац, рђава удица ти не гине. Удица која се не скида тако лако...