Kako to bre, pa ne može to tako, prevalila trideset petu ili prevalio četrdeset petu, a ne'aš dece? Pa gde su ti anđelčići što treba da trče po kući i donose radost svojim dernjanjem i bezmirisnom povraćkom od voćne kašice? Nema? Pa kako to? Pitanje koje zamenjuje ono ''Koliko ti je još ispita ostalo'' gotovo odmah nakon što završiš fakultet. Ljudi su nekakvi... Čudni robovi reda i poretka, sve mora da ide nekim unapred određenim tempom, utabanom stazom koja se zna napamet. A ako ne ideš tako, onda si u riziku da budeš tretiran kao neuspešna investicija. Znaš, onako kao, podizali mi tebe dvajes godina, a ti otiš'o na hortikulturu i bar da si unuka napravio, nego ni to. Eeee, ali zato ako uspeš u tvom ludom poduhvatu i postaneš svetski poznat ultra-mega-giga džambo-džet set floral parti dekorater master, onda će se već naći poneka tetka, deda ili čak i roditelji koji će reći kako si oduvek imao smisla za lepo, i kako će od sada slušati tvoje savete i više neće kombinovati perunike sa krinom jer su oba visokih stabljika. I šta sad tu čovek treba da radi? Poneko bi rekao da ih sve treba odjebati i lupati svojom glavom o zid koji si lično odabrao, a ne onaj kroz koji se češće ide (jer manje boli glava od udaranja o njega), ali koliko je prijatno kad ti svi govore da i nisi baš najnormalniji? Svako hoće dide svojim putem, a u isto vreme hoće i podršku i odobravanje, a često ne može i jedno i drugo. Možda bi i moglo ako bi se ljudi malko prilagodili? Al' kako da izobličiš mator kalup? Neće da može. Jebiga.
-Eeee, zdravo, Pero, majstore. Pa šta ima?
-Evo ništa, malo radim oko kuće, deca imaju danas slobodno, pa našao vremena.
-Aaa, pa da, sad ti je već i vreme. Koliko komada?
-Ma, imam sad u grupi nekih dvadeset pet mališana, razmišljam se jedno dva dana šta da im odaberem kao sledeću temu za crtanje, i da li da ih vodim malo u park da se istrče. Imam tu nekoliko knjižica o podsticanju dečije kreativnosti koje sam uzeo da pročitam. Pametni su mali, samo ih treba izvesti na pravi put.
-Čekaj, čekaj, pa jesi ti Pera, mog malog Bojana vaspitač?
-Jesam, jesam, nisam znao da je tvoj. Dobar je mali, odlično mu idu slagalice.
-A, čekaj, ti nemaš dece?
-Pa sve su to moja deca, šta da ti kažem.
-A nemaš svoje dece?
-Pa, nemam.
-Ne valja ti to prijatelju, kako ćeš u postarost, ko će da pazi na tebe?
-Da... A kako je Bojan, zaboravio sam juče neku slagalicu da mu dam?
-Nemam pojma, ostavio sam ga da gleda ona njegova čuda na TV-u, otkud znam. Znaš već kako to ide sa klincima.
