Adrenalin

Popodne. Subota. Društvo zove u provod.Jebi ga. Imam kaznu. Sve jedno, uz njihovo moljenje da izađem i da se napijam sa njima do neke granice(ili bez granica),pristajem!
Plan ide ovako. Da se iskradem kroz prozor, izađem ne primećeno, a tako se i vratim!
21h je,matorci misle da sam otišla da spavam još u 20h zbog sutrašnjeg testa.I proveravali su me par puta.Dal' spavam.Pravila sam se. Oni su krenuli u krevet, rano ležu.
Kroz prozor dnevne sobe sam izašla. A i prozor spavaće sobe baš mora da gleda na dvorište i kapiju. Uz malo sreće proći ću neopaženo. Iiii.. uspela sam. Jes,Jes,Jes,Jes.. Ispred su me već svi čekali i pitali se što mi je trebalo toliko dugo da izadjem iz kuće. Neću da im objašnjavam. Duga priča. Provod-super. Malo sam popila. Dovoljno da mi bude lepo. E sad najteži deo. Vratiti se kući tj. u svoju sobu, krevet i ujutro izbeći susret sa roditeljima. Osetiće alkohol. Moliće mi da dunem, e tad sam zejebala stvar!
Ulazim u dnevnu,zatvaram prozor, lagano da se ne čuje snažan zvuk drveta u drvo. Kao klin o klin. Onda skidam štikle da se ne čuje tup i jak kleptaj o laminat. Polako i lelujavim pokretima dolazim do vrata hodnika. Uf, videla sam wc. Moram do njega. Upišaću se. Laganim pokretom ruke palim svetlo wc-a,spuštam dasku smireno iako mi drhte ruke od hladnoće. A napolju uopšte nije hladno. Dobro malo. Aaaah. Olakšanje. Ne osećam se ovako baš svaki put kad obavim nuždu. Mora da je zbog toga što sam 'a little drunk' (malo pijana) ..
Tiho otvaram orman i sakrivam cipele. Ako ih keva vidi,odma' će provaliti. A laminat skripi,sranje. Baš nadje da škripi kad mi to najmanje treba…
Oblačim pidzamu i skidam šminku,ni ne vidim dobro u mraku, iako je već svanulo. Valjda ce se sve skinuti.
Tmuran će biti dan, a i neverujem da ću ga ugledati. Verovatno ću ga prespavati. Ležem,pokrivam se i čujem korake. A neeee.. "Daj bože da je ćale,daj bože da je ćale...-Vrištim u sebi i molim boga. Ne, posle ovog što sam uradila, mora da je keva. I jeste,brzo zatvaram oči, crvene i nabrekle od dima u diskoteci, i pravim se da spavam. Usporavajući disanje i čineći ga glasnijim, da izgleda kao da sam u dubokom snu. Keva otvara vrata i ulazi u sobu. Gledajuci u mene, da li spavam. Meni se diže adrenalin ko pritisak mojoj babi kad nije popila lekove.
Ona zapaža otvoren prozor na kip i zatvara ga misleći da spavam. Meni se otvaraju oči. Ona me vidi.
Glumim pospavanost. Mislim da me je provalila. “Pa sunce,sto ne spavas,imaš još 1 i po sat dok ti se budilnik ne alarmira?” “Jao mama,košmar…grozno se osećam..” “Ma ne brini,to je samo san. Nego,što imas sminku na licu?” E fak, već počinje da sumnja, a dobro mi je išlo. “Ma mora da je ostala od juče.”
Moglo je da bude I gore. Da me je uhvatila dok sam ulazila sa sve stiklama u rukama I komplet šminkom na licu kroz prozor u dnevnoj sobi. Imala sam srece više od Srećka u onom glupom filmu (izvinjavam se, možda je nekom film do jaja, al’ po meni sucks!) Keva je izašla a nije ni posumljala. Jednom da mi nešto uspe u životu.

(Izvinjavam se zbog nekih pravopisnih grešaka. Ako ih ima, a ima ih sigurno. Treba sve ovo sam napisati, imajte to na umu, nemojte biti toliko negativni!)