Fraza kojoj pribegavaju večiti flegmatici, ne bi li se mirne savesti vratili kolotečini svog života.
Nema tu nikakve tajne, ćaleta koji im je nemilosrdnim šibanjem usadio strah od života, ili keve koja ih je zaboravljala češće nego kusur, ili šta-ti-ja-znam psihičkih trauma, kojih bi se američki psiholog u'vatio kao ciganin da muzgavi čistu šajbnu.
Jok. Jednostavno, deo njihovog karaktera je da uzimaju samo ono već oljušteno, servirano, napola sažvakano, bez zameranja onoj višoj sili koja mora da postoji i kuje neki super-duper plan za njih umesto njih. Kao i za preostalih n+1 milijardi ljudi. Malo morgen.
- Sećaš se one male iz Uzbekistana?
- One što si se zatelebao u nju ko budala, na studentskoj razmeni, pa ko najgora pička nisi smeo ni da joj priđeš da se upoznate?
- Kome ti da je pička, mentolu, rekao sam da ako nam je suđeno da ćemo se sresti ponovo.
- Pa to.
- Kako god, sreli smo se.
- Zajebavaš? Daj, jebote, nisi valjda iš'o tamo, garant si neku sidu pokupio, mršći od mene!
- Šta jedeš govna? Nisam iš'o u mrtvi Uzbekistan. Iš'o sam u gej bar, 'de sam za sto jevreja glumio pratnju onom buzdovanu od Darka. I naletim ti na nju 'de se krlja s nekom krivonogom Mongolkom. Sudbina, znao sam.
