Pomalo paradoksalno, pomalo neobično, ali sasvim istinito. Svaki bend koji dovoljno potraje i ostavi dovoljno dubok trag svog postojanja, pre ili kasnije se zatekne kako svira male gaže na koncertima po kojekakvim selendrama i malim gradićima. Ima to svoje logično objašnjenje - kad si dovoljno velik i dovoljno jak, možeš napuniti i najveću salu. Ono što ne možeš jeste da večito sviraš samo po najvećim salama već ponekad moraš uzeti i slatku kintu za sat, možda dva, laganog petinga uz ritam mašinu i mali broj fanova koji stoje s pivom ispred improvizovanog šanka napravljenog od dve spojene parkovske klupe.
Opet, čudno zvuči, moraš biti dovoljno kvalitetan i jak da bi mogao doći do takvih malih svirki. Da te pamte decenijama, da uz matore alkose koji pamte kad je Vajta pevao metal stoje i mladi alkosi koji tek uče muzičku kulturu prošlih vremena. Moraš biti kvalitetan da bi svirao i u mom selu. Ne može ovde svaka šušumiga da napravi besplatan koncert.
