Al' nikako prepametne!

Tokom književne večeri ždrakaš po sali jer su pisci neopisivo dosadni a tebi neugodno da izađeš usred priče o ontološkom u poeziji i balzakovskoj metatezi o socijalnim kategorijama u raslojenom društvu, i tako ti se pogled susretne sa tamno kestenjastim očima ispod plave kose a iznad prirodno crvenih usana, noge prekrštene desna preko leve, desna se lagano njiše. Pogled u tebe. Pisci seru li seru. Spaziš da je mesto pored nje prazno, i kreneš tamo. Zgaziš dvoje dok se primičeš, oni gunđaju, riba uzme svoju tašnu sa tog sedišta; imaš slobodan prolaz.
- Smaračina, kažeš.
- Smaračina, potvrdi ona. Dubok glas. Gleda te u oči.
- I kako sad da protumačim baš takvu konstelaciju sudbine da je meni noćas prazna gajba a ovde tako dosadno?
- Pa, mislim, kaže riba, da tu nema mnogo šta da se tumači.
I eto vas, vozite jedno iza drugog, ona te prati, ti joj pokazuješ da već treba da se uparkira jer ste blizu gajbe. Odmah staje na prvo mesto. Ne daje žmigavac. Gasi svetla zajedno sa motorom. Štikle joj odzvanjaju pločnikom dok se primiče gajbi tvojoj. Krupan korak. Butina koja se ocrtava pod suknjom. Mirišu lipe.
- Mislim, kaže dok šara pogledom po tvojim zidovima, da je kritičar večeras preterao sa hvaljenjem; roman ni izbliza nema onu hermeneutičku dimenziju koja bi mu bila potrebna za tu filozofsku ravan koju je pisac hteo da dosegne. Šta misliš?
- Mislim se šta piješ... imam neki porto. Može porto?
Riba uvrće kosu na kažiprst i klati nogom. Baš klati nogom, izula joj se cipela sa pete. Lepo stopalo.
- Porto je samo reminescencija na nekadašnje vino.
Stojiš nasred sobe, ispod se, na ulici, čuju mačke kako se deru.
- Mačke više ne poštuju prirodni red, kažeš kao za sebe, daleko je februar. Može li čaša te reminescencije?
- Mačkama je poremećen ritam jer je cela planeta iskočila iz zgloba, otapaju se lednici, nestaju šume Amazonije, kako, zaboga, mačke u svemu tome da održe svoj, milenijumima ustanovljavan, red parenja?
- Teško bez glečera.
Uzimaš čašu i sipaš porto i za nju. Pružaš joj čašu. Zagonetnog izraza pruža ruku, uzima čašu. Čačkaš po CD-ovima, tražiš nešto što bi odgovaralo trenutku u kom se glečeri nezaustavljivo tope.
- Imaš neki džez? Tako volim džez... zvuk crne trube u noći je kao primalni krik.
- Džez, kažeš? Odakle ti džez, mislim, ko to još sluša? Imam Rijanu, može bluz? Imam Kleptona, šestostruki album, pravi raritet, da ti ga pustim sa gramofona, radi mi...
- Džez je poslednje utočište pesnika, kaže ona i otpija sećanje na vino.
- Pesnika? Kojih pesnika?
- Ne insistiraj ne imenima, nikad ne insistiraj na imenima! Pesnik je stanje duha, a ne ličnost...
Prilaziš joj kao Bogart Bergmanovoj u onom marokanskom gradu:
- Živela ti meni.
Ona ustaje, gledajući te u oči, i zgrabi te za glavu. Duboko te ljubi, paziš da joj ne zaliješ leđa reminescencijom. Pročešlja ti jezikom usta i otrgne se od tebe kao da je na glečeru koji se topi i otkida od Antarktika. Spustiš čašu na sto, sigurnije je.
- Lepa ti je kosa...
- Hvala...
- ... kao Gvinet Paltrou u »Silviji«...
- Silvija... zašto si spomenuo Silviju Plat?
Češkaš se po glavi kao prvak:
- Pa zbog tvoje kose, gusta i plava...
- Ali ne Silviju, ona je nosilac takvog bola, razumeš li ti to, KOSMIČKOG bola koji je morao da se razreši njenom glavom u rerni... ne, oh, zašto si spomenuo Silviju?!?
- Jebiga, nemam pojma šta mi je trebala ta Silvija...ajde popij malo portoa, mani sad rernu...
- Ne ne ne, ne mogu sad ni o čemu da razmišljam...
- Pa to ti i ja kažem, pusti razmišljanje...
- Ne razumeš, Silvija je moja KARMIČKA pesnikinja, ona se obraća meni i samo meni... oh, Bože, kako mi se vrti!
Spušta glavu u šake, plava kosa joj pada preko crvenog laka na noktima. Kakva gre'ota, misliš ti, kakva gre'ota. Priđeš joj i spustiš ruke na njena ramena, ona se trgne kao da joj je tamo pala mačka sa poremećenim rasporedom parenja. Užasnuto te gleda, izmenjenim pogledom.
- Gde mi je mantil, kaže pokrećući se, gde mi je mantil, gde si ga ostavio treba mi mantil odmah!
Pružaš joj mantil, ona ga grabi i ne gledajući te kreće prema vratima, stojiš i kao mačor u julu gledaš za njom. Na vratima se okrene, pogleda te kao da bi nešto rekla... ali se predomisli i samo nestane iz okvira vrata. Osećaš se kao mačka na usijanom ledenom glečeru ali više nemaš šta da uradiš povodom toga.
.........................

Sutra ujutru ti zvoni telefon. Ortak pesnik saznao da si otišao sa književnog smora sa lepom neznankom. Pita kako je bilo?
- E, jebiga, sjeba me Silvija Plat, kažeš.
- Kakva bre Silvija, šta pričaš?
Opisuješ mu situaciju, on se kikoće.
- Ne reče li ti da se sad ložiš samo na pametne... he he he...
- Sine, ne zajebavaj osujećenog; ložim se, al nikako na prepametne!
- Aha aha, nije lako pogoditi tu zlatnu sredinu, nije... Nego, 'oćemo na pasulj sa rebarcima kod Toše, kad već sinoć nisi umočio, makar kašiku da umočiš?
- Džukelo! Aj u pola četiri...