- Da li je to ptica?!
- Da li je to avion?!
- Ne, to je Supermen!!!

Švica, mali, mirni, turistički, Alpski gradić okupan u prelepom letnjem danu gospodnjem.
I bejah ja tada u kafiću na tarasi, ispijah polako pivce, merak mi bejah piti, uživah, bejaše tišina, mir božji, nirvana. Gledah sa divljenjem goleme bele planine kako dodiruju nebeske visine a ispod njih bejahu zelene livade i brežuljci kroz koje protičahu bistri srebrnkasti izvori. Raj na zemlji bejaše i bi dobro. Šetaju se tiho bogougodni turisti ulicom Kinezi, Nemci, Francuzi, dobri ljudi raznoraznih rasa i nacija bejahu oni.
U jedanom trenutku začu galamu. Šta bi ovo? Ko li to za ime dobroga boga remeti ovaj idilični prizor svetovnoga mira i spokojstva? Okrenuh se ja a zajedno sa mnom i svi oni koji bejahu u tom kafiću. I gle videh, prolazi pogolema grupa veoma debelo-guznih ljudi i žena, izbezumljenih šizofrenih pogleda, preglasno zboreći.
Morahu da su Ameri, pomislih, i uistinu bejahu Ameri oni. Vreme kao da stade, svi gledahu u tu bučnu pregojenu masu kako im se sporo i sigurno približuje.
U jednom trenutku bejahu zastali bogougodni ljudi na ulici i sklonili se na stranu da bi napravili mesta da oni prodjahu, pošto oni ne bejahu gledali gde hodahu ispred sebe već pokazujući prstima na planine, gledahu visoko podignute glave u nebeske visine, pitajući svog mučeničkog vodiča, veoma glasno i gordo, kako se koja planina zove.
I gle zla velikoga, bejahu zastali baš ispred kafića u kome ja bejah sedeo. Sa svojim sokoćalima to jest ajfonovima slikahu nebeske visine i planine, bezumno smejaući se glasno, ne obazirajući se na to što su svima ostalima zakrčili put, svojim grandioznim guzerdama.
Zvuk nijhovog grogrohotnog smeha, beše ko zvuk smrtno ranjene divlje svinje izmešanog sa kreštanjem gladnoga vrana gavrana. Pakleni bi njihov krik. I bi veliko strašno zlo. Bogougodni ljudi koji bejaše u kafiću i na ulici razgnjeviše se vrlo, kolutaše svoje oči i klimajući glavu u negodovanju, začudjeno i nervozno gledaše u njih. Sablazni bejahu jako mnogi što morahu gledati i slušati njih.
Navrši se vremena mnogo od tada.
Dobri bog bejaše milostiv i konačno prodjoše. Velika nesreća i božje iskušenje, svrši se. Slava i čast i sila gospodu našemu. Poneki stidljivi bogobojažljivi kikot se začuše. Dobrim mučenicima na ulici i kafiću osvanuh osmeh olakšanja na ozarenom licu i beše ponovo sve dobro i bogougodno.
I tako nekad bejaše.
Putopisanije Ludoga Umnolekara Putnika Vol I

I gle začu se grokot svinja na zapadu gde huli na boga dobrogoga, grokot znažan, grokot silan i svi narodi sveta ga čuše, naučiše i svojekude ga zboriše.
Ludostradamus